Схиархимандрит Јоаким (Пар) – о томе како се у Њујорку појавио манастир преподобне Марије Египћанке, о искушењима савременог монаштва и о томе због чега не желимо да видимо Бога у нашим ближњима.
Отац Јоаким је тренутно болестан и налази се на лечењу хемотерапијом у Њујорку. Молимо наше читаоце да се помоле за здравље овог изванредног свештеника.
О.Јоаким с братијом
– Манастир се појавио због потребе. Некада сам почео да радим са заједницом бескућника – мушкараца и жена који су се опорављали од наркоманије и алкохолизма. Било их је око 150, већина њих је раније била у затвору. Заједница се углавном састојала од црнаца и Латиноамериканаца. И они нису били православни. То је било у Харлему.
Тамо сам живео и радио десет година. Нашао сам кућу у доњем кварталу Менхетна – један човек је као прилог дао новац за њену куповину. Био је потребан капитални ремонт куће: у њој нико није живео десет година и наркомани су је користили као уточиште, није било прозора, струје, грејања, недостајао је кров. Ову кућу смо купили 1993. године и људи су помогли да се она поправи – отворена је 1994. године.
Почели смо да примамо бескућнике – мушкарце и жене. Покушао сам да остварим присуство Православља у овом рејону. Код нас су долазили људи – нису били православци – са жељом да помогну. Онда су неки од њих изразили жељу да приме монаштво. То је било 1994. године.
У нашем крају се налазе многе социјалне службе – за бескућнике, за људе који пате од зависности од дроге – али ниједна од ових организација није давала осећај заједничког живота, припадности колективу. Све су то биле једноставно социјалне службе – установе, на пример, с програмом за детоксикацију.
Људи који су желели да нам помажу постајали су парохијани: тражили су место за молитву и постало је јасно да су били бескућници у духовном смислу. Постепено је почела да се ствара мала заједница. Наставили смо да радимо служећи бескућницима.
Наша кућа је била врло мала. Како се братство повећавало, а оно је бројало већ седам људи, испоставило се да је претесна: било је тешко живети и радити на тако малом простору, а такође су били тешки покушаји да се води и одржава монашки живот. Буквално смо се гурали. Онда смо почели да тражимо нову кућу с окућницом. Нашли смо место на три сата вожње од Њујорка, у планини – 150 акри (62 хектара) земље. То је било пре три-четири године. Купили смо стару фармерску кућу, обновили смо стари амбар који је пропадао. Овај амбар стар 273 године био је саграђен без изједног ексера, уз помоћ дрвених типлова. Преправили смо темељ амбара, поставили смо амбар на место – и претворили смо га у наш храм.
Сад у нашем братству има 11 људи који су дошли из различитих крајева. Бивши римокатолик са Филипина – јерођакон – дошао је код нас, постао је православац. Код нас има монаха из Порторика, Грузије, Украјине, Молдавије, Русије (из Сибира), из различитих крајева Америке. Најмлађи међу њима има 19 година, а најстарији 48. Постоји велика разлика међу браћом по нивоу образовања: већином су то људи с универзитетским дипломама, али има и оних који немају универзитетско образовање или је оно минимално. Наш живот је једноставан. Монаси ретко излазе ван зидина манастира – практично се стално налазе у њему.
– Како је организован живот у манастиру?
– Наш уобичајени дневни распоред је следећи (ако није време поста): од понедељка до петка ујутру служимо јутрење у 6:00, затим доручкујемо, у 8:30 разговарам с братством о духовном, монашком животу. После тога се разилазимо на послушања: увек има много различитих послова.
У подне читамо часове и синаксар, а затим ручамо. Касније – у 13:30 – опет идемо на послушања до 17:00. У 17:00 служимо вечерње, после њега вечерамо. У 19:30 је повечерје после чега монаси имају могућности да обаве келејно молитвено правило, да прочитају нешто и да се одморе.
Суботом и недељом неки од браће (обично један јеромонах и два монаха) одлазе у Њујорк како би служили у парохији у којој се говори на енглеском у патријарашкој цркви светог Николе у Њујорку. Наши свештеници се тамо смењују по реду.
Ето, такав је наш живот: тих и једноставан. Кад Американци-почетници први пут дођу код нас овакав живот доживљавају истовремено и као освежавајући и као узбудљив, пошто не личи на уобичајени ритам и циклус живота који су својствени свету. Тамо људи не знају шта да раде с временом које није нечему посвећено.
Због тога у нашем братству ништа није изнад заједничког живота и живота у љубави. Ако неко не жели сам да покуша да реши питање својих «расположења» или гнева – ја га приморавам да унесе промене у свој живот. Ми живимо као породица, веома смо блиски. Браћа се често исповедају, често се причешћују, воле богослужења и уопште воле јени друге.
Мноштво људи посећује наш манастир и често имам прилике да чујем исти коментар – али не знам како тачно да се односим према њему: «Ах, ово уопште не личи на манстир!» Питам: «Шта имате у виду?» И чујем: «Па, сви су тако дружељубиви, нема напетости у односима, сви се моле у храму, однос према ходочасницима је врло гостољубив и овде је тако мирно!»
Нико нема телефон (мобилни телефони код нас не хватају сигнал, пошто се налазимо у планини), нема телевизора, ништа нам не одвлачи пажњу, нико не прича сатима телефоном и не седи за компјутером, сви људи лично разговарају.
Извор наших прихода је прављење свећа, печемо просфоре за већину парохија у околини и за саборну цркву. Браћа праве бројанице, шију подраснике и одежде, али то за нас није бизнис. Не подносим бизнис у Цркви.
Више од бизниса волим борбу за опстанак, живот у једноставности и Бог увек даје оно што је потребно. Често браћа предлажу да у нашем манастиру отворимо црквену продавничицу, али ми се та идеја не свиђа. Имамо све што нам је потребно – људи су врло милосрдни према нама – и кажем да не желим да стављам цене на ствари. Ако људи желе – нека узму. Ако желе да оставе новац – нека оставе онолико колико сами сматрају да је потребно. Исто тако је све организовано и у парохији: ми немамо тацну за прикупљање прилога, свеће и просфоре се једноставно ту налазе. Људима се предлаже да дају неки прилог, али ако немају новца могу једноставно да узму свеће и просфоре. Људи често дају много више него што бисмо могли да их замолимо.
Ми не молимо за новац. Бизнис и монашки живот, бизнис и живот у Цркви... С једне стране, на извесном нивоу схватам потребу за бизнисом, али је то врло разорно по духовни живот. Уместо да човек у потпуности зависи од Бога он почиње да зависи од онога што може да учини. Често радимо много више од онога што је неопходно да урадимо и често живимо много комфорније него што би требало.
Навешћу пример. Питам братију за Божић: „Шта бисте желели да добијете на поклон, шта вам је потребно?“ Сви су одговорили: „Ништа нам не треба. Имамо све што нам је потребно.“
Стално понављам, сто пута дневно кад неко дође код мене у манастир и каже: „Оче, треба ми ово и оно,“ – а ја одговарам: „Не, теби то није потребно. Теби је потребно само једно: спасење. А ти желиш све остало!“ На томе се дискусија обично завршава: „Добро, није ми потребно то, није ми потребно!“ Трудимо се да живимо једноставно. Имамо много више него што нам је потребно.
Браћа сад то схватају и свој посао планирају тако да све стигну. То доноси радост свима нама.
Сви раде и ја радим. Моје главно послушање је спремање хране. То није увек лако зато што осим тога имам и много других послова и обавеза, али се трудим да распоредим време тако да стигнем да припремим храну за братију. То је једноставан живот! Нема ничег узбудљиво занимљивог. Ништа посебно не радимо, ништа не производимо, једноставно покушавамо да живимо ради Господа.
– А рад који сте обављали с бескућницима: да ли манастир сад има везе с тим?
– Схватили смо да би монасима брило врло тешко да обављају такав рад и да остану монаси. Прво је требало да се формирају, да сазреју за молитву и духовни живот. Зато што су борба и искушења били огромни: често смо наилазили на вулгарност, на неморал, алкохолизам, наркоманију, туче, музику. Сви ови људи су били људи које мучи свет. Све ово смеће су доносили у манастир, зато што смо живели у самом центру града. Свуда је било момената који одвлаче пажњу.
Ако си донео такву духовну одлуку да желиш Бога и само Бога и да не желиш свет, и ако си почео да живиш таквим животом – много је лакше супротставити се свету и можеш да радиш у граду с људима и света. Али ако у теби још увек постоји везаност за земаљске ствари, ако још увек волиш идеју овог света и ако те искушавају ствари које видиш, ако још осећаш слабост према материјалном и лако те искушавају блудне помисли, музика и храна – Њујорк није место на којем је за тебе корисно да се налазиш. То је као да се налазиш насред огромне пијаце, а да притом ниси јео читавих месец дана – пожелећеш да поједеш све. Зато сам рекао монасима док смо још живели у граду: ако желите да будете с оне стране улазних врата, а не с ове – нешто ће вас све време вући тамо (напоље, у свет). А ако заволите то да се налазите у манастиру, ако заволите његов унутрашњи живот – неће вас занимати ништа од онога што се налази ван њега.
За младе људе који тек почињу монашки живот то је претешко.
Данас има колосалних проблема с различитим облицима зависности. Већина сиромашних људи и бескућника у Америци постала је сиромашна и остала је без дома због неправилних потеза у свом животу или због психичких болести.
Ови неправилни потези могу бити: злоупотреба дроге; асоцијално, преступно понашање и као последица тога – затвор; неслога у породици. Међутим, у нашем друштву постоје различити програми за рехабилитацију. У Америци нико не остаје без хране: она је доступна свима. У принципу, није могуће остати у потпуности без крова над главом: за такве ситуације постоје специјалне установе.
Покушао сам да уредим да се радом с бескућницима баве мирјани. Испоставља се да је врло тешко служити ближњем и притом живети својим сопственим животом. Господ је дошао на ову земљу, оваплотио се и постао је у свему сличан нама осим греха. Захваљујући Његовом оваплоћењу сви смо се ми променили. Да је просто дошао и сео негде на планини и почео да говори људима шта треба да чине; да је све мењао уз помоћ чуда, а онда се враћао у сопствену кућу, ми се не бисмо налазили тамо где се сад налазимо. Зато сам убеђен: потребна је животна ситуација у којој човек живи с људима с којима ради, поистовећујући се с њима у свему осим греха. Раније, пре него што сам се физички разболео, браћа и ја смо се бавили служењем бескућницима иако је било тешко.
Братија с парохијанима
– Која је по Вашем мишљењу данас најтежа духовна болест или извесна посебна навика која је својствена савременом човеку и која му смета у монашком животу?
– Ништа и никога не спречава да води монашки живот. Монашки живот је створен за грешнике. Све монашке заједнице и манастири које сам икада имао прилике да посетим увек су били пуни грешника. Они нису пуни светаца, већ су пуни грешника.
Американци су у потпуности и стално свиме задовољни. Ево, долазимо у Москву, у диван град у којем има дивних ствари. У њему постоје сва материјална блага која би неко могао да пожели. Ево у чему је разлика између Њујорка и Москве, осим спољашње, видљиве ствари: ако у Москви, на пример, има по један примерак свега што је направљено и Ви, ако вам средства дозвољавају, можете да купите то – у Њујорку има хиљаду комада свега што је направљено и хиљаду различитих цена за исту робу. Човек је презасићен света.
У Њујорку почињеш у потпуности да зависиш од овог света, толико да никад не очекујеш да нешто не ради: знаш да по читав дан и ноћ кад изађеш из куће можеш да набавиш све што желиш. На крају постајеш толико завистан од спољашњих задовољстава да ти не остаје времена за унутрашњег човека.
С доласком у манастир све то престаје. Постаје бучан свет у теби, он тражи и жели разоноду, жели да обузме твој ум, да душа нема шта да каже. Отприлике годину дана после одласка из света код човека као да се дешава нека криза. Борба против зависности од љубави према сопственој „независности“, од љубави према комфору и против зависности од вештачких односа с људима.
Најтежи задатак је да човек научи да се односи према људима као према ближњима, а не с некаквом друштвеном љубазношћу која нема ништа заједничко с љубављу. Треба да научи да не испуњава свој ум разонодама, већ да тежи ка томе да заволи Господа Бога свим својим помислима, свим срцем. Треба да научи да не узима за себе, већ да даје другима. Да покушава да служи и да воли. То је огромна борба, зато што од детињства нисмо тако васпитани. Васпитани смо да нешто постижемо, да будемо успешни, да стичемо.
То је као кад човек дође у другу земљу кад је већ у неким годинама и све: његов језик, његове друштвене навике, везе, читаво његово понашање – испоставља се да је на новом тлу све туђе. Мора у потпуности да се промени и да постане нови човек. Врло је тешко то учинити ако не желите заиста да будете с Богом. Многи не могу да виде свог ближњег – виде само проблеме у човеку, личне особине, специфичности карактера. Борба се састоји у одговору на питање: да ли волим Бога у свом ближњем?
Или пак кажемо: «Желим да волим Бога, али не у овом паковању. Не ближњег! Не на тај начин!» - и онда губимо. У томе се састоји борба, духовна борба. Као увек, то је борба против гордости. Да бисмо видели Бога треба да постанемо смирени. Треба да заволимо да бисмо били смирени. За савременог човека који живи у свету љубав није главна компонента његовог живота. Љубав према себи – да. И задовољство, наслада. То су два човекова циља. Међутим, они уништавају човека. Зато се упорно боримо против тога, сваког дана. Свакодневно свако од нас учи духовну лекцију која се увек завршава питањем: како то да применим како бих побеђивао своје страсти? То је тешко.
– Оче Јоакиме, какав значај за савремено монаштво у Америци и уопште за православне хришћане имају наслеђе, књиге и радови оца Серафима (Роуза)? У Русији је он добро познат и многи људи су, укључујући и оне који су кренули монашким путем, читали његове књиге и налазили одговоре на многа питања, посебно на почетку свог пута у Цркви.
– Знате, пророк је ретко прихваћен у својој отаџбини. У Америци је било много духовних потреса. То је као супермаркет различитих религиозних токова: тамо има свега. Зато код људи влада велика збрка. Без преувеличавања: у Америци има преко 400 религиозних група које се називају хришћанима: православци, римокатолици, «православни» расколници који себе називају «правим православцима», римокатолици које себе називају «традиционалним римокатолицима», сви облици протестантизма – од традиционалног до безумног мормонизма, осим тога, ту су Јеховини сведоци и т.сл. итд. Осим тога, постоје различити облици источњачких култова: будизам, шинтоизам. Постоји, на крају, и сатанизам. Тамо има свега.
Због тога људи врло скептично реагују на оно што има везе с религијом.
Отац Серафим (Роуз) је чуо и видео реалност апостолског живота у идеалу Православља. Сви знамо да се Православна Црква састоји од крхких људи, али уједно знамо да је духовна пуноћа Божије Цркве – жива реалност Апостолске Цркве – још увек присутна код нас, овде је. Исти су благодатни дарови Светог Духа који су били показани у Педесетници, овде су – у Православљу – с истом силом као и тада и подједнако стварно.
Свети Дух је увек с нама. Христос нас неће напустити. Он је овде – ми се Њему не откривамо.
Улаз у Дом милосрђа
Отац Серафим је то разумео. Пре монаштва је водио буран живот, много се борио са својим страстима. Био је одличан лингвиста, изузетан мислилац-систематизатор. Умео је да синтетизује и прецизно објасни врло сложене мисли и тврдње. Међутим, највише је жудео за унутрашњом реализацијом. Борио се са својим страстима, борио се за везу између човека и Бога.
Он је ову везу пронашао у Православљу и брзо је напредовао у духовном животу кроз велику аскезу, кроз невероватно послушање свом духовнику. Зато се отац Серафим склонио из кадра. Никад није говорио о себи, говорио је само о Христу и о томе шта Христос чини за сваког човека. Био је у стању да јасно говори о духовној борби, јер је опитно пролазио кроз њу. Није говорио о себи, како води ову борбу, већ је говорио о томе да је Христос свим људима дао сва средства за спасење.
Отац Серафим и отац Герман су били ученици и следбеници светитеља Јована Шангаског и Сан-Франциског. Заједно су основали братство преподобног Германа Аљаског које се прво налазило у Сан-Франциску поред храма. Касније су уз помоћ епископа Нектарија купили својину у планинама Северне Калифорније. Крај је врло пустињски и необично леп, високо у планинама. Живели су врло једноставно. Отац Герман је увек био врло дружељубив и до њега се лако могло доћи, ступао је у контакте. Имао је дар да убеђује тако да је било немогуће супротставити му се. Отац Герман је могао да надговори све осим Бога. Људи су му се врло често једноставно предавали. Многе људе је довео у Цркву и већина ових људи је остала у Цркви захваљујући оцу Серафиму. Отац Серафим је био молитвен човек. Живео је у малој келији у горњем делу манастира. Избегавао је људску славу. Имао је искушења од људи – ђаво увек прави проблеме.
У много онога што су чинили отац Серафим и отац Герман мешали су се људски его и разни људи – братство је претрпело многе несреће: одвајање од Заграничне Цркве, године које је братство провело у неканонској цркви... Људи су почели подозриво да се односе према њима. На њихово дивно сведочанство и труд бацили су сенку невоље, тешкоће и искушења.
Разлог због којег су, по мом мишљењу, радови оца Серафима имали такав одјек у Русији јесте то што се Русија дуго времена борила с одвратним појавама пале људске природе. Ваша земља се суочила с оним на шта је човек способан ако не ставља Бога у темељ – не говорим о појединим људима, говорим о одлуци друштва да искључи Бога из свог живота.
Два различита погледа. На пример, обојица се налазимо на путу и обојица кажемо да бисмо желели да пронађемо дивно место на којем можемо да предахнемо. За вас «дивно место» подразумева ресторане, ноћни живот, комфоран хотел, базен. А у мојој представи «дивно место» је прохладно месташце у планинама, с језером, где унаоколо нема никога, где би било времена за молитву. Обојица кажемо да желимо да се нађемо на «дивном месту», односно називамо то истим речима, али имамо потпуно различите појмове о томе.
У Америци смо изјавили да рачунамо на Бога, али су то само речи. Нисмо живели у репресивном друштву, већ у друштву које се у потпуности препустило задовољствима. Обе ове крајности – искуство Русије и искуство Америке – су унакажавале, уништавале људске душе. Отац Серафим је нашао излаз. То је оно што су Руси могли да виде док су се Американци још увек налазили у стању занемелости од прекомерног повлађивања својим жељама.
Са схиархимандритом Јоакимом (Паром)
разговарао је јеромонах Игњатије (Шестаков)
Фотографије са сајта http://mercyhousenyc.org/
