У Почитељу остале три српске баке

Милица Павлица на прагу свог дома (Фото Ј. Церовина)

И поред свега, наша саговорница ни­је ду­го из­др­жа­ла у из­бе­гли­штву. Вра­ти­ла се већ 1997, али не и ње­на де­ца. Ка­же да је ре­дов­но по­се­ћу­ју и по­ма­жу, али њи­хов дом са­да је не­где дру­где.

Ми­ли­чи­не пр­ве али и је­ди­не ком­ши­ни­це у овом не­ка­да ве­ли­ком се­лу, са три­ста ду­ша, жи­ве све­га сто­ти­нак ме­та­ра да­ље. У ле­по одр­жа­ва­ној ку­ћи до­че­ку­ју нас мај­ка и ћер­ка, Не­ђељ­ка и Ми­ле­ва По­тре­бић. Не­ђељ­ка (81) и њен муж Слав­ко би­ли су пр­ви по­врат­ни­ци. У По­чи­тељ су се вра­ти­ли вр­ло бр­зо по­сле „Олу­је”, већ у апри­лу 1996. го­ди­не. Ни­је им сме­та­ло ни то што је њи­хо­ва ку­ћа, јед­на од нај­ве­ћих у овом се­лу, би­ла сру­ше­на го­то­во до те­ме­ља. Но­ву ку­ћу од хр­ват­ске др­жа­ве до­би­ли су 2003. а пет го­ди­на ка­сни­је сти­гла је и стру­ја.

Јела Домазет (Фото Ј. Церовина)

Пи­та­мо их ка­ко жи­ве, шта им не­до­ста­је: ком­ши­је, углас од­го­ва­ра­ју и са се­том се се­ћа­ју ка­ко се не­ка­да жи­ве­ло. Одав­но не стра­ху­ју за сво­ју без­бед­ност, али не­ма­ју ни бу­дућ­ност. Јер већ ду­го се ов­де не чу­је деч­ја гра­ја. До Го­спи­ћа, уда­ље­ног два­де­се­так ки­ло­ме­та­ра, у ко­јем им је нај­бли­жа про­дав­ни­ца, од­ла­зе јед­ном не­дељ­но.

Не­ка­да, пре ра­та, цен­тар жи­во­та По­тре­би­ћа и дру­гих жи­те­ља По­чи­те­ља био је де­се­так ки­ло­ме­та­ра уда­ље­ни Ме­дак, ме­ста­шце на пу­ту из­ме­ђу Го­спи­ћа и Грач­ца. У ње­му су има­ли и про­дав­ни­цу, ам­бу­лан­ту, шко­лу, Дом кул­ту­ре... Ме­ђу­тим, не­ка­да нај­ве­ће срп­ско на­се­ље у овом де­лу Ли­ке, да­нас је аве­тињ­ски пра­зно. Тра­го­ви рат­них су­ко­ба и ет­нич­ког чи­шће­ња у по­след­њем ра­ту још су и те ка­ко ви­дљи­ви. Оно што ни­је уни­ште­но у ра­ту, на­гри­зао је зуб вре­ме­на. То је слу­чај са шко­лом у ко­ју би­ше не­ма ко да иде. Не­ма ви­ше ни ам­бу­лан­те, па ни про­дав­ни­це.

Ме­дач­ка цр­ква ипак је све­му одо­ле­ла. Јед­ном ме­сеч­но све­ште­ник из Грач­ца до­ла­зи ов­де ка­ко би слу­жио ли­тур­ги­ју.

За про­те­клих 18 го­ди­на Хр­ват­ска је мно­ге срп­ске ку­ће об­но­ви­ла, али и они ко­ји би са­да мо­гли и има­ли где да се вра­те одав­но су већ не­где дру­где у из­бе­гли­штву сви­ли свој но­ви дом. Та­ко су се у згра­ду ко­ја је по­сле ра­та са­зи­да­на у са­мом цен­тру се­ла и на­ме­ње­на је Ср­би­ма ко­ји су оста­ли без сво­јих до­мо­ва у Го­спи­ћу усе­ли­ле са­мо две ста­ри­це. Јед­на од њих, ка­ко ка­жу, би­ла је учи­те­љи­ца, а да­нас жи­ви у згра­ди чи­ји про­зо­ри гле­да­ју на не­ка­да­шњу шко­лу у ко­јој је у ње­но вре­ме би­ло не­ко­ли­ко сто­ти­на ђа­ка. На­ши по­ку­ша­ји да по­при­ча­мо са њи­ма ни­су би­ли успе­шни. Са­мо су пла­шљи­во од­мах­ну­ле ру­ком.

У при­зе­мљу ове нео­бич­не згра­де на­ла­зи се ка­фа­на. Али и она ра­ди са­мо од ма­ја до пр­вих ок­то­бар­ских да­на. У вре­ме ка­да смо ми ов­де бо­ра­ви­ли већ је би­ла пре­тво­ре­на у от­куп­ну ста­ни­цу у ко­јој су ме­шта­ни до­но­си­ли пе­чур­ке.

Је­ла До­ма­зет (83), ме­ђу­тим, об­ра­до­ва­ла се не­зва­ним го­сти­ма. Од пен­зи­је се мо­же жи­ве­ти, али иако јој де­ца до­ђу, ипак се по­не­кад осе­ћа уса­мље­но, по­го­то­во зи­ми. Мо­жда би, ка­ко ка­же у ша­ли, ишла и у ка­фић, са­мо да га има.

Маша Љесковац са ћерком Маром (Фото Ј. Церовина)

„Би­ли смо као ма­ли град. Има­ли смо све, по­шту, ам­бу­лан­ту, пи­ја­цу, шко­лу, го­сти­о­ну. Да­нас је зе­мља за­пу­ште­на, не­ма ко да је об­ра­ђу­је. Али и да до­ђу ов­де не би би­ло жи­во­та за њих”, при­ча Ма­ша чи­ји је муж Пе­тар био по­штар, а умро је пре че­ти­ри го­ди­не. „Рат је до­нео бо­лест”, ка­же она. Ипак, на но­ву хр­ват­ску власт се, при­ча, не мо­же мно­го жа­ли­ти. Ето, баш уочи на­шег до­ла­ска ње­ном че­тво­ро­го­ди­шњем пра­у­ну­ку Пе­тру, ко­ји је у го­сти­ма, по­зли­ло је у то­ку но­ћи. Хит­на по­моћ из Го­спи­ћа сти­гла је за све­га два­де­се­так ми­ну­та.

Ако же­ли­мо да­ље кроз се­ло, ка­ко ка­же, мо­ра­ће­мо да пра­ти­мо пу­то­ка­зе. И за­и­ста, ов­де би стра­нац без то­га био пот­пу­но из­гу­бљен у пла­ни­ни. Од глав­ног се­о­ског пу­та до ку­ћа са­кри­ве­них у шу­ми по­у­зда­но се мо­же сти­ћи са­мо на тај на­чин. Та­ко ов­де сва­ка по­ро­ди­ца има сво­ју „ули­цу”.

Али, на­жа­лост, сва­ке го­ди­не је број оних ко­ји­ма би­смо мо­гли у по­се­ту све ма­њи. Та­ко са­да у Мет­ку жи­ви око ше­зде­се­так љу­ди, од ко­јих нај­мла­ђи има­ју бли­зу се­дам­де­сет, а нај­ста­ри­ји се већ уве­ли­ко при­бли­жа­ва­ју сто­тој го­ди­ни. Док је њих, ка­ко ка­жу, и ов­де ће би­ти жи­во­та.

* * *

Није било рањених ни заробљених

После борби у Медачком џепу Хрватска је српској страни предала 52 тела док рањених и заробљених није било. Генерал Унпрофора под чијом је заштитом требало да буде српско становништво, Жан Кот, био је изненађен оним што је затекао после борби. У извештају је написао да у селима кроз која је прошао није нашао знаке живота ни људи, ни животиња, и да је „разарање потпуно, систематско и намерно”. За злочине у српским селима Медачког џепа Хашко тужилаштво подигло је оптужнице против хрватских генерала Рахима Адемија, Јанка Бобетка и Мирка Норца. Због болести Бобетку оптужница није ни уручена, а од изручења Хагу спасила га је смрт у априлу 2003. године. Предмет „Адеми Норац” Хашки трибунал је, у септембру 2005. године пребацио у надлежност хрватског правосуђа, а за ратне злочине над Србима у Госпићу и Медачком џепу Норац је осуђен на 15 година затвора. Од 2011. године налази се на условној слободи.

Је­ле­на Це­ро­ви­на