Јер, хришћанин је дужан да поштује државне норме и начела, али не мора да их воли што би реко француски философ Русо: „Хришћанин никада до краја и у потпуности није везан за било коју земаљску државу, јер се у основи осјећа припадником Небеског Царства „. И то је тако, од Христа, па до данас. Међутим, од Христа, па до данас, важи и Господње начело: „Цару царево, а Богу Божије“! То начело не оставља никакву сумњу у погледу тога да ли ће хришћани бити уредни и одани поданици земаљске државе.
Са друге стране, савремене државне власти се заклињу у то како поштују, али и како воле начела законитости, праведности и принципијелности. И то је тако нормално, јер су државне институције и они који персонално обављају политичке функције, упућени да креирају и оснажују демократске норме по којима друштво живи. Зато кажем да је проблематично када наша црногорска власт пада у искушење да својим понашањем нарушава демократски, законски и секуларни карактер државе и друштва.
Данас у Црној Гори раде три вјерске школе двије медресе (у Тузима и Рожајама) и једна богословија на Цетињу. Медреса у Тузима је почела са изградњом 2000. као „прва исламска школа у Црној Гори“, док је медреса у Рожајама отворена 2001. као огранак медресе у Новом Пазару (Србија). Ова друга је регистрована једино у Србији. Користим ову прилику да управама обје вјерске исламске школе пожелим сваку срећу и напредак у раду. Пожелио бих им да и они дочекају 150. годишњицу успјешног рада, као што је то ове године дочекала и прославила Цетињска богословија. Моје емоције, хришћанина и вјерника, увијек су и само су позитивне према вјеницима муслиманима и њиховим вјерским институцијама. Сматрам себи блиским свакога онога који „има страха од Алаха“.
Међутим, забуну ми праве овдашњи политичари, у чија вјерска увјерења нијесам упућен (и нека нијесам јер је то, између осталог, ствар људске интиме), али ми смета њихово непринципијелно понашање на пољу грађанских норми и управљања секуларном државом. Ево о чему се ради.
Ових дана смо организовали прославу 150. годишњце од оснивања Богословије на Цетињу 1863. Ово није прилика за ширу историјску ретроспективу, али подсјећам на основне факте:
Школу је основао књаз Никола, уз помоћ архимандрита Нићифора Дучића и будућег митрополита Илариона Рогановића. Радила је успјешно, са извјесним прекидима (Црногорско-турски рат 1876-78; Први свјетски рат; Други свјетски рат и вријеме комунизма). Мијењала је статусе и статуте, имена, планове и програме… али је увијек била и остала мјесто школовања првенствено православног свештенства у Црној Гори, а поред тога је једно вријеме као богословско-учитељска школа произвела бројне учитеље, државне службенике и народне прваке. Међу стручним богословским предметима, и оним општег језичког, философског и историјског карактера, у њој су се од почетка, изучавали предмети као што су: српски језикили рецимо српска историја са географијом! Ово помињем као ноторну историјску чињеницу, којом ћу појаснити питање које се отвара пред нама. Исто тако, од оснивања ове једине и најстарије црквене школе у Књажевини (а потом и Краљевини) Црној Гори, њен покровитељ и заштитник је био Свети Сава, први српски архиепископ. Зато, када ми данас, у обновљеној Цетињској богословији (која непрекидно ради од 1992. до 2013.), поред бројних осталих предмета, учимо ђаке српском језику и књижевности, или када их учимо историји хришћанства или историји Српске цркве и када прослављамо Светог Саву, ми не радимо ништа друго до оно што су радили књаз Никола и црногорски црквени просветари од 1863. до 1918.
Дакле, на ову прославу најстарије средње школе у Црној Гори, школе из које су израсле друге средње школе и гимназије, па у неку руку и савремени црногорски Универзитет, позвали смо и представнике црногорских власти. Позвали смо их да нам се прикључе у организацији славља или да макар буду гости који ће прослави присуствовати. Одбили су! Нећу именовати појединце, али ћу рећи да су се изговарали сљедећим ставовима: Цетињска богословија није дио просвјетног система Црне Горе; прослава пада у дане предизборне кампање на Цетињу; и замислите нијесу сигурни чијим интересима служи Богословија Светог Петра Цетињског! Да ли интересима Црне Горе, или нечијим туђим!
Е сад, г. Игор Лукшић (кога, истине ради, нијесмо лично контактирали око богословије, али јесмо друге људе из Владе, министре надлежне за ову тематику), прошле, 2012. годиме, два пута је у својству предсједника Владе посјетио медресу у Тузима. Једном на прољеће приликом матурских свечаности у тој школи, а други пут у октобру, уочи самих парламентарних избора. Ни једном ни другом приликом поменута медреса није била дио државног образовног система. (И нека је био, жалим што није имао времена да оде још који пут јер то медреса заслужује.) Та медреса носи назив турског султана Мехмеда Освајача, човјека који је, као окупатор балканских хришћанских земаља, битно утицао да средњовјековна Црна Гора изгуби своју самосталност. Што би рекли неки овдашњи умјетници тај човјек је утицао да Црна Гора (Зета) „нестане“! (И нека носи такво име, потпуно је право овдашњих муслимана да својим школама дају имена која они хоће.) На матурској свечаности у Тузима, заједно са Лукшићем био је потпредсјеник турске владе г. Бекир Боздаг. Лукшићев говор, и све што се на тој академији проговорило, симултано је превођено на турски језик!!! (Понављам и нека је. Нека људи славе и причају како они хоће!)
Само, питам се као грађанин, као свештеник и као ректор Богословије Светог Петра Цетињског, зашто исти принципи, који су важили за младу и перспективну медресу, не важе и за најстарију црногорску средњу школу?! По чему је име Светог Петра Цетињског мање подобно од „Мехмед фатиха“? По чему су финансијска средства из Турске (које у виду помоћи добија медреса у Тузима и нека добија, дао Бог да им ништа не недостаје), чистија од оних из Србије (које између Остале помоћи из Црне Горе, добија Цетињска богословија)? По чему присуство државе Турске и употреба турског језика, представља мањи проблем за државу Црну Гору од учешћа државе Србије, и употребе српског језика у Цетињској богословији? Зашто пред неке изборе треба отићи у медресу, а не смије се поћи у Богословију? Коме смета име и присуство поглавара Српске православне цркве на Цетињу, а не смета му присуство представника Исламске заједнице у Турској др Али Ербаса, или рецимо директора турске владине агенције за дијаспору Кемала Јуртнаца у Тузима? Понављам по стоти пут, мени ови Турци не сметају. Шта више, добро су нам дошли, али какви су ово двоструки аршини црногорских власти?
Одговори на ова питања много су битнији за здравље и будућност црногорског друштва него ли за опстанак Цетињске богословије, јер ми се, уз Божију помоћ, и молитвено заступништво Светога Петра Цетњског Чудотворца, спремамо за наредних 150 година живота и рада, за добро Васељенске Цркве, и за унапређење њене вјековне просвјетне, духовне и моралне мисије у Црној Гори.
