Најважнији православни храм средњовековног Београда био је посвећен Успенију Пресвете Богородице и налазио се на садашњем узвишењу изнад доњег калемегданског града. То је било убедљиво најбитније духовно окупљалиште наших предака пре него што је у њега стигао Сулејман, отомански освајач, 1521. године.
Тада је храм претворен у џамију и тако је ова грађевина постојала наредна два века, пре него што је нестала у аустријско-турском сукобу у другој деценији 18. века. Када нас стручњаци подсете какве драгоцености су се некада налазиле у овом храму, схватамо колико је ово било битно место у прошлости овог народа…
Црква упориште
- Урбанизација Србије је доста позна, и креће од 14. века са напретком рударства – каже за „Новости“ др Марко Поповић, научни саветник Археолошког института. – Србија до тада нема урбану престоницу, како је било у доба Немањића, са владарским двором и комплексом дворова. Тек после доласка деспота Стефана, који Београд претвара у своју престоницу, град добија урбану физиономију која је потпуно једнака другим урбаним центрима оновремене Европе. У оквиру града била је и главна градска црква, у оно време већ организована као манастир и седиште митрополита. У 15 веку се каже да је то Успенски манастир.
- Београд је имао епископију још у ранохришћанско време, пре четвртог века, да би у 11. веку црквена организација била врло јака, а градска црква је имала своје светиње – наставља др Поповић. – То је значило да му је популација била озбиљна и христијанизована. У том храму налазила се чувена чудотворна икона Богородице, која ће касније вековима бити чувана као заштитница града. Она се помиње и почетком 14. века када је краљица Симонида дошла овде да посети краља Драгутина и његову супругу и да се посебно поклони чудотворној икони.
Реликвије
Чудотворна икона чувана је у Храму Успенија Пресвете Богородице као највећа београдска светиња до 1521. године, када у град улазе Османлије. У том тренутку су, поред ове иконе, у цркви чуване мошти Свете Петке, део моштију свете царице Теофане, и реликвијар са деловима руке светога цара Константина Великог. То је било неизрециво вредно духовно благо православних становника Београда.
После освајања града, Сулејман протерује значајан део српског становништва пут Константинопоља, односно Цариграда, односно Истанбула и тамо их насељава у ободно насеље које се звало Белиград махала. И данас у том граду постоји Белиград ормани или Београдска шума, прелепи парк који је добио име по нашим прецима који су морали да буду исељени у околину Истанбула. Они су били задужени за одржавање водовода и извора из којих се овај град снабдевао водом.
- Тако је султан Србима дозволио да поред цариградског бедема подигну Цркву Богородице Београдске, што је била велика привилегија – додаје др Поповић. – Мошти свете Петке је под султановом уценом откупио цариградски патријарх, да их владар не би уништио, а у 17. веку оне су уступљене влашком војводи, па су сада у граду Јаши, у Румунији. Тада се губи траг београдске иконе Богородице. Нажалост, Цркву Богородице Београдске, која је убрзо прешла у грчке руке, спалили су Турци. Све до тог дана у њој су биле српске иконе са сигнатурама из 16. века.
Истраживања
Пре неколико деценија Београд је имао скромне податке и бројна предања о постојању Храма Успенија Пресвете Богородице, али пред археолозима је остао задатак да их научно потврде. Др Поповић је истраживања почео још као студент, да би 1968. године и водио пројекат испред београдског Завода за заштиту споменика. Једно од основних питања за све истраживаче било је: где се налазила црква Успенија Пресвете Богородице?
- Посебну мотивацију добили смо после открића дела мермерног надвратника те разорене цркве, који је пронађен у депонији камена у Доњем граду. Из њега се сазнало да је цркву обновио деспот Стефан Лазаревић, да јој је призидао певнице, али тај камен, сам по себи није могао да покаже где је црква била.
Тада наступа тежак део истраживања и прикупљање разнородних планова и извора расутих по различитим деловима Европе. Најзад, када су археолози анализом одредили шире место где је храм могао да се налази, 1977. године кренули су у сондаже и дошли до поражавајућег резултата да је цео простор денивелисан за око шест до седам метара у доба аустријске власти током првих деценија 18. века. На простору где су очекивали да ће наићи на цркву, није било ничега!
Тако је, од саме цркве, пронађен део надвратника, део камене посуде за богојављенску водицу која је пронађена у припрати. Урађена је слично као и пластична декорација у Љубостињи што говори да тачно одговара времену када је деспот Стефан обнављао цркву. Посебно узбудљив налаз је било парче бронзе, које је било део црквеног звона!
- Оно нам је показало да су Турци, на лицу места, крај саме цркве, разбили црквена звона и претопили бронзу, али је једно мало парче остало, са делом ћириличног натписа од три слова. То је било довољно да знамо да смо открили део звона са овог драгоценог храма. За утеху, остали су значајни остаци Митрополијског двора, огромна грађевина од које је остао подрум, део приземља, и чак један мали део зида који би могао да одговара нивоу спрата. Димензије основе су чак 30 са 60 метара.
Др Поповић објашњава да се у двору налазила велика сала са једном пећи, али и једна фонтана кроз коју је протицала вода.
- Моја је претпоставка да је реч и о данас постојећем извору Свете Петке и да је вода акумулирана у великој цистерни која се налазила између двора и цркве – каже др Поповић. – Разлог постојања те цистерне је искључиво посебност те воде, пошто су се са друге стране зида испред олтара налазиле мошти Свете Петке.
Грађевина, коју су Османлије претвориле у џамију коначно је пострадала управо у опсади из 1717. године. Како објашњава наш саговорник, у њеној непосредног близини налазио се караван – сарај султана Сулејмана, који су Турци користили као складиште барута. Током битке Аустријанци су погодили то складиште, а страховита експлозија која је уследила уништила је све средњовековна здања и читаву урбану структуру која је преостала у Доњем граду.
На месту поред Митрополијског двора, где су археолози закључили да се налазио олтар некадашње цркве, стручњаци су поболи импровизовани крст како би означили место некадашњег најважнијег саборног београдског храма.
Џамија
После пада Београда у отоманске руке 1521. године, султан Сулејман је претворио Храм Успенија Пресвете Богородице у џамију, и одмах по освајању града одржао у њој прво исламско богослужење. Храм је од тада, па до његовог коначног нестанка са калемегданског лица био џамија.
Монашке келије
У стени изнад Митрополијског двора налазе се две омање вештачке пећине. Стручњаци „Београдске тврђаве“ рекли су нам како није искључено да су то биле келије у којима су били испосници, односно средњовековни београдски монаси.
Настанак Престонице
Старо предање каже да је деспот Стефан током шетње Крушевцем срео једног од малобројних ветерана Косовске битке, који је преживео сукоб, али му је лице било у ожиљцима. Он је, наводно, младом деспоту саветовао да потражи другу престоницу, што је овај на крају и урадио. Рекао му је да потражи „место где се ветрови, воде и царства сударају“ и тако је избор пао на Београд.
