Видећи побожност, доброту и марљивост Спиридона настојатељ Пимен му је поверио свето и богоугодно дело – да пече просфоре за служење Евхаристије. Цепајући дрва или месећи тесто Спиридон се усредсређивао једино на мислима о Господу у чему му је помогало непрекидно изговарање псалама. Тако је припремајући хлеб за свето узношење и сам приносио Богу угодну жртву хвале.
Једном док је палио пећ пламен се неочекивано разбуктао и запалио се под. Тада је светац затворио ложиште пећи својом мантијом, затим је завезао рукаве подрасника, појурио је према бунару и захватио је воде, а онда је у помоћ позвао братију. Кад су дотрчали на његове повике монаси су запањено открили да је мантија којом је било затворено ложиште остала цела, а вода из подрасника се није излила, тако да је пожар лако угашен. Тада су сви узнели хвалу Господу Који је на тако чудесан начин притекао у помоћ Свом верном служитељу.
Близак Спиридонов саподвижник је био монах Никодим, који се усрдно угледао на њега, како у послушању, тако и у духовном труду. Тридесет година су заједно пекли просфоре и упокојили су се у Христу у позним годинама. Њихове драгоцене мошти почивају у Ближњим пећинама.
