- Сваки писац да је могућност злоупотребе, али Његош никако није геноцидан. Чак је наш предсједник Владе Мило Ђукановић доша до спознаје да Његош није геноцидан истакао је проф. др Саво Лаушевић, полемишући са проф. др Шербом Растодером, који је говорио на тему „За и против Његоша, има ли разлога за ново читање?”
Наиме, Растодер је у свом излагању констатовао ,да никада није проблем представљао Његош пјесник, већ Његош који се појављује у облику парола и билборда и са чијом се сликом иде у ратничке походе последњих 150 година”.
- Приказиван је као Бок а његова дјела као Библија за народ и сваки покушај критичког читања Његоша осуђиван је као јерес, скрнављење и неспособност и неразумијевање великог пјесника изван времена у коме је живио и стварао. Ово је једини свештеник због кога су чак и комунисти знали казнити онога ко би се покушао критички осврнути на његова схватања. Постоји мишљење да онај који негодује фикције, жели да их реализује у стварности, при чему дубоко заорава бразду злочина и скрнави пјесништво као облик умјетности. Баш зато се уз име владика јављају атрибути геноцид и пјесник, подстрекач и генератор злочина што само провоцира потребу да се поведе озбиљна расправа о етици порука црногорског владике. Да одмах релаксирамо „гусларски” дио јавности. Ово није само захтјев оних који припадају исламској култури и вјери и који у његовим стиховима налазе елементе сагласне вриједностима цивилизованог и културног друштва већ, чини ми се, да се такав захтјев препознаје и код дијела либералне јавности, рекао је Растодер.
Реаговао је и проф. др Радмило Маројевић наводима да пјеснички текст може имати значај за историју, али он не може бити историјеко штиво, јер се историја не прати само на основу ишчитавања докумената, већ на основу смисла.
- Што се тиче истраге потурица, то је неспорна историјека чињеница и само онај ко жели да себе искључи из науке, може рећи да се она није десила. Општи смисао Његошевог „Горског вијенца” је борба за слободу, а не истрага једног народа. Измјештамо Његоша у наше савремене дилеме, а он је изван тога. И не заборавимо да се не зна да ли је Његош љепше говори о исламу или православљу казао је Маројевић.
Проф. др Саво Лаушевић је нагласио да је свака употреба пјесништва злоупотреба, а управо су највише злоупотребљавани највећи пјесници.
- Не смијемо заборавити да пјесничка трансформација није реалан живот, већ живот дјела. Оно што Растодеру посебно замјерам је конструкција „гусларски дио јавности”, која је поменута у пејоративном смислу. Подсјећам, гусларско значи епско. И Шекспирова дјела су гусларска, епска. Сјетимо се само да је посебно Ниче злоупотрбљаван у нацизму, а умро је 1900. године, дакле много раније него што се нацизам појавио…рекао је Лаушевић.
Научни скуп су обиљежила и излагања проф. др Лидије Томић која је говорила на тему „Пјесници модернизма о Петру Другом Петровићу Његошу”.
- Ријеч је о поетским и књижевнотеоријеким промишљањима пјесника српског модернизма Станиславу Винаверу, Растку Петровићу и Милошу Црњанском о Петру Другом Петровићу Његошу и начину на који налазе лирске и поетске доминанте Његошевог дјела. Тумачење Његоша показује да је ријеч о три начина критичке и поетске валоризације његовог дјела. Повратак Његошу, стога, значио је вредновање његовог дјела у односу на критичку традицију и тражење додира са великим пјесником који, као и они, пјева о тјескоби и егзистенцијалној самоћи у свемиру рекла је, између осталог, др Томић.
Проф. др Јелица Стојановић је за тему одредила „Језичке типове у Његошевом дјелу функционалностилску раслојеност и употребу”. Она је подсјетила да је Његош одавно тема највећих филолога (србиста и слависта), књижевних критичара, историчара, филозофа, али ипак, Његошевом језику још није ни издалека посвећено довољно пажње.
- Његош је израстао из дубоке, оригиналне, неуништиве традиције, из богатства српског књижевног и језичког стваралаштва. Српски језик је у дугој историји трајања и развитка одликовала функционална раслојеност, што се у историјеком развитку манифестовало начелно постојањем два функционално раслојена и у знатној мјери диференцирана језичка типа и израза у писмености: један црквенословенски, прије свега црквени и књижевни тип и други, српски народни језик, који је паралелно коришћен и постојао и опстајао на цијелом српском говорном подручју од најетаријих писаних споменика па до Вука, а и послије Вука, као књижевни стандардни језик. Српски народни језик је имао свој постојан континуитет у писаној грађи. Њиме су писане различите повеље, писма, правна акта, законици, даровнице, разна обраћања црквених великодостојника народу, текстови са популарном и научно-популарном садржином, белетристика и сл, а уз то је живио, развијао се и чувао у народу као народно благо и богатство. Наравно, у многим текстовима карактеристично је преклапање ова два језичка типа, казала је Стојановић.
Доц. др Драга Бојовић говорила је „О једном типу казне и клетве, с компонентом камен, у Његошевом језику”.
- Народна поезија указује да је најљепше, најдубље, оно што је стваралачка тајнајезика и израз језичке слике свијета је у највећој мјери извориште Његошеве фразеологије. У његовом дјелу добија и нову, индивидуалну, творачку димензију каже Бојовић.
Проф. др Саво Лаушевић је говорио о „Тајни духовности и њеном поетско философском свједочењу”, наводећи да су Стари и Нови завјет пребогати различитим облицима свједочења.
- Његошева „Луча микрокозма” , али и његово укупно поетско-филозофско дјело у доброј мјери се може подвести под форму свједочења. Та Његошева форма свједочења у себи обједињава старогрчке и хришћанске димензије. Старогрчке димензије се односе на посвједочење спољашњег свијета, кроз однос према њему. На тај начин свијет јесте, а то је његово постојање. Присутност свијета и човјеково мјесто у њему изазива зачуђеност. Из тог чуђења се рађају мит и филозофија као начини митотворног и мисаоног свједочења из којих израстају поетски и теоријеки живот каже Лаушевић.
„Горскли вијенац” и „Луча микрокозма” су два Његошева дјела која посебно и стално изазивају пажњу научне јавности.
- „Луча микрокозма” представља филозофски спјев и по својим књижевним, и по структурним обиљежјима, а „Горски вијенац” као да се не памти по догађајима, него по изрекама. Његов унутрашњи развој је прелаз из усправности у будућност, из стања мировања у стање борбе, из стијешњености у слободу. Збивања у „Горском вијенцу” добијају пуни смисао тек када се узме у обзир оно што је у њему најважније, вертикална повезаност између догађаја и мисли, поетско-мисаона надградња спјева, закључио је проф. др Благоје Церовић.
Реферате су приложили проф. др Радмило Маројевић („Поетика тамних мјеста у Његошевом пјесничком дјелу”), проф. др Весна Килибарда („Његош и Рим“), проф. др Нада Томовић („Црна Гора и велике силе у доба Петра Другог Петровића Његоша”), проф. др Синиша Јелушић („Његошева епистоларна филозофија“), проф. др Раде Делибашић („Његошева педагогија витештва и слободе”), доц. др Ненад Перошевић („Културно-просвјетни развој Црне Горе у доба Петра Другог Петровића Његоша), доц. др Светлана Калезић Радоњић („Његош и Данте визија раја у контексту филозофско-теолошке мисли“).
У трећој сесији учествовали су проф. др Живко Ђурковић („Његош и Тесла”), доц. др Бошко Миловановић („Горски вијенац тумач духовног и душевног стања народа”), доц. др Марјан Премовић („Његош и Васојевићи”), мр Јелица Маровић („Приказ жене у Његошевом дјелу“) мр Иван Тепавчевић („Петар Други Петровић Његош у историјеким записима“) и мр Саит Шаботић („Здравствене прилике у доба Петра Другог Петровића Његоша“).
Отварајући скуп проф. др Благоје Церовић, декан Филозофског факултета и предсједник Организационог одбора научног скупа, рекао је да ова високообразовна установа у континуитету исказује поштовање према Његошевом укупном делу. Церовић је подсјетио на ријечи пјесника Радована Зоговића које је изрекао давне 1947. године, када је обиљежавано 100 година од штампања „Горског вијенца“.
„Ми данас, и ми из Црне Горе и наши другови из осталих република, морамо научити да говоримо о Његошу. Морамо уложити најозбиљније напоре, да поставимо питања која до сада нијесу рјешавана, да исправимо оно што је погрешно ријешено. То је наш дуг, пред књижевности, Његошу, и врмену у ком живимо“.
- Вјерујем да ове изговорене ријечи тада, јесу важеће и разумљиве ако имамо у виду грандиозност дјела и лика Његоша владара, владике и пјесника и чињеницу да припада двјема паралелним историјама државничкој и књижевној. Он је владар који је писао поезију, односно пјесник који је владао једном државом. Као владар обједињава свјетовну и духовну власт, био је државни и црквени поглавар…казао је, између осталог, Церовић.
