Рат у Сирији дуго траје. То је познато свима, али није свима јасно. Бог је милостив према нама и ми не знамо шта је звук бомбардера у лету. Не видимо ни лешеве на улицама, ни много тога другог што рат доноси. Међутим, оно што не видимо ми, виде други. Данас – Сиријци. И они нису дужни да сви одреда буду војници без страха и мане. Они су исти људи као сви. Жене се брину за децу коју су носиле у утроби, родиле и коју васпитавају. Мужеви се брину за жене и децу. Има још и стараца за које се људи код нас не брину баш много, али на Истоку то није случај. Нема струје, хлеба, мира, сигурности у сутрашњи дан и људи су принуђени да беже из родног краја где данас падају бомбе, а у куће упадају борци за „слободу и срећу“ с бодежима у рукама, спремни да одрубе главу свакоме ко не пристаје да радосно виче: „Алах акбар!“ Избеглице траже уточиште. Природно, траже га тамо где су људи исте вере.
Сад се вратимо данашњици. У Сирији се води рат. Сиријским хришћанима је потребно уточиште. Да ли Русија треба да им пружи ово уточиште? Мислим да треба.
Као прво, у Русији су хришћански владари у прошлости често пружали уточиште Јерменима, Грцима и Србима, који су напуштали завичај због турског (а не вахабитског, као сад) јатагана. Традиција постоји, а историја воли везе и штафете. Зашто да у овој области не наставимо традицију гостопримства према прогањаним хришћанима? Међутим, није то главно. Главно је то што онај који чини милост добија већи благослов него онај према коме је милостив. Размислите добро: Русија, коју и онако преплављују дошљаци из муслиманских региона, прима на својим огромним просторима извесну масу хришћана који говоре арапски! Па то је унутрашњи противотров! До сада смо навикли да арапски говор по смислу повезујемо само с исламом. Ево прилике која нам омогућава да помешамо, да растворимо исламски свет Русије хришћанима који говоре арапски. Овакве прилике се не пружају често и не смеју се пропуштати.
Они који живе у атмосфери једне вере, слабо верују. Такав је закон. Вера се римује с етничким карактером и навикама, нема с ким да се спори, све се затвара у обреду. Поштено говорећи, то је смрт вере у загрљају етичких фантазија. Велике ствари се чине на спојевима и развођима. Свети оци су били најплоднији док су још увек биле отворене паганске школе, и мисао хришћана нема права да спава. Непријатељи бацају изазове и Црква с болом рађа одговоре. Само они који живе на вулкану умеју да одвоје главно од другостепеног. Такав је живот на Истоку. Сиријски хришћани умеју да живе у миру с муслиманима, ако се ради о свакодневном животу и међусобном поштовању, али умеју да разликују оно што је главно кад су у питању разлике у вери. Ех, како нама недостаје ово умеће! Можда ћемо научити? Инјекција хришћана који говоре арапски у народно тело Русије никоме неће наудити. Ова инјекција ће једне спасити физички (Сиријце), а друге (нас) ће морално и духовно обогатити. Свет се ионако меша путем миграције, бракова и културних позајмица. Овај процес се не може зауставити, али се на њега може утицати. Евентуални дошљаци о којима се говори, биће хришћани, који редовно долазе у храм недељом, а не само на Божић и на Васкрс. То су хришћани који не пију, што је у нашим крајевима једноставно чудотворно као пример и као чињеница. Они ће нам помоћи да у Корану и исламу схватимо оно што не противречи Јеванђељу, и оно што је потпуно неспојиво с Духом и словом Новог Завета. Једном речју, имамо прилику да се неизрециво обогатимо учинивши дело хришћанског милосрђа: и зато што ће нас Бог благословити, и зато што ћемо примити људе источне хришћанске културе, који су с нама повезани дубоким коренима, које данас слабо осећамо.
Затим ће бити речи о Коптима. Од њих такође имамо шта да научимо и један њихов део такође не би имао ништа против да промени место боравка због познатих разлога. То ће обновити и освежити питање хришћанског јединства, премештајући га из области теорије и богословских разговора у област милосрдне праксе. «Био сам дошљак и примили сте Ме.» Јер, потпуно су различите ствари: из далека и са висине размишљати о ономе што човек никад није видео – и видети својим очима како се данас моле и живе унуци Антонија Великог и других египатских отаца.
Тамо, где не творимо историју и не утичемо на њу Господ и даље твори историју и покреће човечанство у правцу који је потребан Његовој вољи. Од нас се тада тражи да реагујемо на Божија дела. Ово је дело Божије – спасавати оне које је задесила тешка судбина и који траже уточиште. Спасавати оне који верују исто као ми, само се моле на другом језику, а притом често верују и чистије, и искреније, и јаче од нас. Нека политиколози и културолози до краја осмисле полазне претпоставке. Неће моћи да превале преко језика то да предност дају масама синова Кавказа и Азије које стихијски пристижу у Русију у односу на оне који су одрасли у истој колевци светске цивилизације, који су украшени именом хришћана и говоре арапски. И уопште се не ради само о тражењу користи у области миграционе политике или међуконфесионалног приближавања Русије идеалу чуварке Православља. Пре свега се ради о испуњавању заповести милосрђа, захваљујући чему ће се киша милости Божије сигурно пролити и на спасене, и на нашу сувоћу.
