16. новембра 2013. године, на дан кад је навршио 61 годину, упокојио се у Господу митрополит Неврокопски Натанаил – изванредни архипастир, јерарх Бугарске Православне Цркве. Владика Натанаил (у свету Натанаил Калајџијев) рођен је 1952. године у селу Копривлен у Бугарској. 1968. године је као искушеник ступио у Тројански манастир. Истовремено је започео школовање на Софијском богословском факултету који је завршио 1975. године. Замонашен је 1974. године с именом Натанаил. Исте године је рукоположен за јерођакона, а 1975. године за јеромонаха. Похађао је Богословски факултет светог Климента Охридског, а затим је наставио образовање у Атини. По завршетку образовања по одлуци Светог Синода је унапређен у звање архимандрита. Био је свештеник Бугарске православне црквене заједнице светог Јована Рилског у Лондону. По повратку у домовину постављен је за главног секретара Светог Синода и рукоположен у епископски чин. 1989. године постављен је за викарног епископа Софијског митрополита. 1994. године изабран је и канонски постављен за митрополита Неврокопског. У току последњих година живота владику Натанаила је задесила тешка неизлечиву болест.
2009. године митрополит Неврокопски Натанаил је био гост Сверуске прославе Дана словенске писмености и културе у Саратову. Владика је учествовао у саборним богослужењима, посетио је многе храмове Саратовске епархије и нашао је времена за разговор с новинарима епархијских медија.
— Рођен сам у селу Копривлен недалеко од границе с Грчком, на сто километара од Свете горе Атон. Из генерације у генерацију су мушкарци из нашег села зими одлазили у атонске манастире да раде. И одатле су доносили књиге које су се тамо издавале, посебно у Зографском манастиру. Зато је у селу било много духовне литературе. За време постова из манастира Свете горе код нас су долазили монаси да исповедају мирјане. Наравно, све је то било до четрдесет шесте године, односно до оног тренутка кад је Бугарска ушла у социјалистички лагер, али вера у нашем селу није била уништена ни у тешка времена.
Моја бака, Бог да јој душу прости, била је дубоко верујућа жена. Док је она била жива ништа у нашој кући се није чинило без молитве. Сва моја родбина је на празнике одлазила у храм. Наравно, многи су се тада плашили, зато што је држава тежила ка томе да одвоји Цркву од државе и народ од Цркве. Али, Господ је помагао, Његова благодат је деловала у нашем животу.
У нашем селу је служио веома добар свештеник. Он се бринуо за људе, за спасење њихових душа, без обзира на све препреке које су му неки подметали. Чак и то што је увек носио расу могло се сматрати за изазов. То је био поучан пример за многе.
Кад је умирала моја бака овај свештеник је дошао у нашу кућу како би је исповедио и причестио. Свештени страх с којим се односио према свом служењу запамтио сам за цео живот. Епитрахиљ, крст и Јеванђеље били су умотани у тканину. Пре него што је одвио ову тканину опрао је руке, прекрстио се, целивао је тканину и тек ју је онда одмотао. И однос људи је био толико пун свештеног страха да воду којом је свештеник опрао руке нису проливали на земљу, већ су је изливали у ватру, на угаљ, да је нико не би газио. Ето, у таквој атмосфери сам одрастао, без обзира на комунистичка времена.
— Како сте одлучили да се замонашите?
— Родитељи ми никад нису бранили да идем у храм. Али кад сам имао петнаест година одлучио сам да постанем монах и уплашио сам се да ми родитељи то неће дозволити, па сам зато побегао од куће. Игуман Григорије (касније је постао епископ и служио је у подворју Бугарске Цркве у Москви) ме је у Тројанском манастиру упитао: «Да ли твоји родитељи знају где се налазиш?» Одговорио сам: «Знају.» Игуман је одговорио: «Проверићемо да ли знају. Кажи адресу и јавићу им да си овде.» Написао је писмо мојим родитељима и отац је дошао по мене у манастир. Замолио сам оца да каже игуману да су он и мајка знали да сам отишао у манастир, али је он одговорио: «Зашто си дошао у манастир? Да учиш да лажеш?» Отац је био страшно љут, викао је на мене, а онда се мало смирио и отишао је код игумана. Игуман, епископ Григорије, био је духован и мудар човек, па је рекао мом оцу: «Саветујем Вам да га оставите овде. Ако је жеља да постане монах заиста од Бога, постаће монах, шта год Ви да урадите. Ако није од Бога, ми га нећемо на силу замонашити, он ће свеједно отићи и вратиће Вам се. И после тога ћете имати још већу родитељску власт над њим.» Отац је као верујући човек послушао игумана и написао је изјаву да нема ништа против мог боравка у манастиру. Јер, био сам малолетан и није се смело дозволити да манастир због мене има проблема с милицијом.
Касније сам захваљујући епископу Григорију имао могућности да посетим Тројице-Сергијеву Лавру и Почајевску Лавру. И моја жеља за монаштвом се још више појачала. Вратио сам се у Бугарску и морао сам да служим војску, то је тада било обавезно за све, чак и за оне који су већ били монаси или свештеници. Морао сам да прекинем своје школовање у богословској средњој школи и послушање у манастиру и отишао сам у војску. Кад сам одслужио војску одмах сам замонашен у Тројанском манастиру. То је било 3. марта 1974. године. После средње богословске школе годину дана сам похађао Богословски факултет у Софији. И добио сам срећну могућност. Бугарску је тада посетио архиепископ Атински и целе Грчке Серафим и на седници нашег Светог Синода која се одржавала у присуству Атинског архиепископа донета је одлука да се издвоје две стипендије за оне који се буду школовали у Грчкој. Садашњи Варненски и Великопреславски митрополит Кирил и ја смо по благославу патријарха Бугарског Максима отпутовали на школовање у Грчку. После тога сам отишао на Атон и скоро две године сам провео у Зографском манастиру.
— Шта су за Вас значиле ове две године?
— За мене је то време било Божји благослов. Имао сам могућност да уроним у благодатну атмосферу непрекидне традиције монашког подвижништва која се вековима преноси из нараштаја у нараштај; да дођем у додир с великим светињама свете православне вере – чудотворним иконама, светим моштима Божјих угодника. Огроман значај је за мене имало општење са савременим подвижницима побожности. Имао сам прилике да разговарам с таквим игуманима светогорских обитељи као што су архимандрит Гаврило Дионисијски, Бог да му душу прости, архимандрит Јефрем Филотејски, који сад живи у Америци и основао је тамо неколико манастира, архимандрит Георгије Григоријатски и други. Њихови савети и поуке су ми увек помагали. Не могу да заборавим подршку архимандрита Јефимија, игумана Зографске свете обитељи, истинског подвижника побожности, којем се Мајка Божија неколико пута јављала у тренуцима тешким за њега и за свету обитељ, како би га охрабрила. А он је, са своје стране, подржавао и поучавао братију. Огромну духовну корист имао сам од сусрета с тако искусним духовницима-исповедницима, који се подвизавају у скитовима и келијама Свете горе, као што су архимандрит Спиридон Ксенос из Новог скита, јеромонах Антим из скита Свете Ане, јеромонах Јефрем Катункијски, старац Герасим, велики протопсалт Васељенске Патријаршије, монах Пајсије, велики старац последњих времена, као и старац Јосиф Ватопедски који се недавно упокојио. Света гора ће увек остати посебно место за све православне – народе и појединце.
— Ко су били Ваши учитељи и наставници у Цркви? У Русији се говори о томе да Црква оскудева у опитним духовницима, да је у многоме изгубила наследност; да ли се то односи и на Бугарску Цркву?
— У наследности се оскудева свуда, а код нас у Бугарској је скоро нема – оне наследности која је некада постојала. Хвала Богу, имао сам прилике да у Тројанском манастиру у који сам дошао као искушеник 1968. године, видим истинске подвижнике. Подвижници оних година нису увек били добро познати, али су људи који су долазили у додир с њима осећали Божију благодат којом су зрачили.То су били људи као архимандрит Данило у Тројанском манастиру, архимандрит Евлогије – благодатни старац с даром прозорљивости у Рилском манастиру, схимонах Серафим – који је постриг примио у Зографу, он се касније вратио и живео је на Светој гори у истом манастиру, отац Методије – старац с великим духовним искуством, архимандрит Серафим Алексијев, отац Михаил Апостолов – свештеник из града Риле, он је био прогањан, био је у затвору, али је уз помоћ Божију ослобођен; отац Лазар из села Радуил, отац Јован Кирилов из Малко Белово – прозорљив човек; монахиња Касијана из Врачешког манастира... То су били људи дивне духовности. Жао ми је што су се промене у нашем друштву касно десиле. Да су се догодиле десет година раније – сачувала би се наследност. И можда не би било оног раскола који су државни чиновници изазвали 1992. године. 1
— Шта се може рећи о будућности православног монаштва у савременом свету? По чему се и колико монаштво данашњице разликује од монаштва из прошлих векова? Да ли се овде може говорити од проблемима, о неким болним деформацијама?
— Има разлика, али се по својој суштини данашње монаштво и монаштво из ранијих векова не могу разликовати. Како су говорили свети оци, у стара времена је примера врлинског живота било више, а саблазни је било мање. По речима аве Памва они који буду живели у последња времена биће изнад нас зато што пред очима више неће имати примере које смо ми имали, али ће притом сведочити и о вери и о делотворности монаштва. Ма како тешко било, увек ће бити светилника монаштва који ће, по речима светих отаца, светлети свету. Суштина монаштва није у спољашњем изгледу, већ у заветима који се дају на постригу. Бог увек помаже онима који траже спасење, који желе да буду поштени према својој савести и да испуњавају обећања која су дали Господу.
Што се тиче неправилности – код многих се појављује жеља да руководе, да буду старци, иако им је самима још увек потребно руководство. У некадашња времена је главна црта по којој су се разликовали људи који живе у манстиру било смирење. Међутим, пошто живимо у време кад су људи далеки од вере, кад се човеку сугерише да је управо он центар свега, кад се култивише гордост, свако хоће да буде први... То није само у Цркви, то је нека општа особина, знак савремености. Треба да се трудимо да се очистимо од световног, од светског. То је тешко, али није немогуће. За онога ко не жели да уложи напор у очишћење свог срца, гордост постаје главно својство карактера. Међутим, то није право монаштво.
— Како сте постали архијереј и како је то порменило Ваш живот – спољашњи и унутрашњи, духовни? Како спојити административне функције архијереја, потребу за бављењем привредном делатношћу, финансијама итд. – с духовним трудом?
— По Божијој милости, одлуком Светог Синода од 25. марта 1989. године постао сам архијереј. Главна промена у животу јесте веома велика одговорност. Морао сам да се бринем о ономе што ме се раније није тицало, а пре свега – о јединству епархије, о њеном јединству с Црквом и с православним светом.
Крст архијереја је тежак, али Бог помаже. Административна делатност је спољашња страна црквеног служења. Она се може доживљавати као нешто туђе, али је неопходна. Кад има добре сараднике – архијереју остаје минимум проблема којима мора да се бави као администратор и много више пажње може да посвети самом пастирском труду. Међутим, однос према спољним административним обавезама је још и питање духовности. Молитва помаже човеку да подноси тешкоће спољне делатности. Молитва и општење с правим свештеницима – са свештеницима по призвању, а не због потребе да се прехране.
Наравно, потребна је дисциплина. Управо дисциплина помаже да се сачувају канони Цркве, а без њиховог чувања изгубила би смисао сва наша административна делатност. Ако нема дисциплине укорењене у традицији, архијереј мора да се бави администрирањем како би приморао друге да поштују каноне Цркве. Онај ко не поштује канон треба да напусти Цркву како не би постао саблазан за оне који још нису очврсли у вери.
— Чиме и како данас живи Бугарска Православна Црква? Како се може окарактерисати њено стање и шта је најтеже у њеном животу? Како се граде њени односи с државом?
— Тешкоћа има, али – хвала Богу. Сила се Моја у немоћи остварује, - говорио је Господ апостолу Павлу (2 Кор. 12, 9). Много времена и снаге је потребно за превладавање последица раскола који су политичари покренули 1992. године, наравно, уз помоћ клирика који су заборавили на своју мисију и одговорност пред Богом, Светом Црквом и Божијим народом. Прекинута традиција, нарушена дисциплина, организационе тешкоће, финансијски проблеми – све то омета духовно-просветну делатност. А бугарски народ много очекује од своје духовне Мајке – Свете Цркве. По мом скромном мишљењу, највећи проблем за све нас, независно од места на којем живимо – јесте недостатак искрености, братске хришћанске љубави, такве љубави која би била праћена делима и која би уливала поверење, како међу клирицима, тако и међу верницима. Али, поред свих ових негативних појава Божија благодат делује и виде се добри резултати. Граде се нови храмови и манастири, организују се школе веронауке. Православни хришћани се уједињују око својих духовних наставника. Осећа се духовна обнова, тежња ка проналажењу изгубљеног, ка спасавању душе.
— Да ли се данас може говорити о солидарности православних народа, о јединственом православном свету?
— Јединство нам је заповедио сам Спаситељ. Он је рекао: ...где су двоје или троје сабрани у име Моје, тамо сам Ја међу њима (Мт. 18, 20). Ако се поделимо сами ћемо сведочити о томе да нема Христа међу нама. А ако Га нема међу нама, каква смо ми Црква!
Управо зато су саборно осуђени јереси, расколи, све оно што разједињује православне хришћане. Православци из целог света треба да буду јединствени, неподељени. Првосвештеничка молитва Нека сви буду једно, као Ти, Оче, у Мени и Ја у Теби, тако нека и они буду једно у Нама (Јн. 17, 21) говори управо о томе. Молимо се за све православне хришћане у целом свету. Ипак, на земљи има јако мало православних народа који би имали било какву хришћанску компоненту у световној власти. Мало је земаља у којима световна власт поштује Цркву. Чак и у традиционално православним земљама су неки представници власти под утицајем секти. Не можемо да их одбацимо, али се надамо да ће их Господ просветити како би схватили шта губе одвајајући се од Православне Цркве. А ми, православци, сви треба да будемо као један.
— Да ли је нада да православни свет у извесној мери може бити духовно супротстављен осталом свету који се назива постхришћанским, да правослвни народи у свом јединству могу да заштите хришћанске вредности – утопија, наивно маштање или је такође стварност?
— Из Светог Писма знамо да цео свет у злу лежи (1 Јн. 5, 19). Истина је супротстављена свему што је лажно и фалш. Православни свет је носилац Истине Која је Сам Господ Исус Христос, Који за Себе каже: Ја сам пут, и истина и живот (Јн. 14, 6). Не треба заборавити да је у сва времена било људи који су заменили истину Божију лажју (Рим. 1, 25). Али православни свет треба да има на уму: онај ко је од Бога слуша нас; ко није од Бога, не слуша нас (1 Јн. 4, 6). Не треба да се љутимо, треба да радимо свој посао, да сведочимо о Истини. Постхришћански свет нема ништа заједничко са хришћанским светом и зато ће његова борба против Истине и истинских верника трајати до Његовог доласка, до Суда над живима и мртвима.
Уверен сам у то да су православни народи у свом јединству способни да одбране хришћанске вредности зато што управо оне, ове вредности, сведоче о Божијој сили. Као и у току првих векова, кад је хришћанство подвргавано прогонима и тлачењу, али је носило Истину и привлачило нове следбенике, тако и сад треба сведочити ради оних који желе да живе у Божијој светлости, да украшавају свој живот непролазним хришћанским врлинама, који се надају да ће по великој Божијој милости стећи вечни живот.
— Али, шта православни свет може да дâ осталом свету? Да ли смо дужни да мисионаримо?
— Надамо се да ћемо нешто дати и радимо на томе, али схватамо да ће Европа тешко постати православна, то је немогуће. Дух зла раздваја људе, неки покушавају да поделе чак и православне народе. Православље је начин живота, а не декларација. Док сам студирао дружио сам се с православним мисионарима који су радили у Африци. Занимало ме је како мисионаре тамо у Африци. Један од њих – сад је то Новозеландски епископ Амфилохије, причао је следеће: «Долазим у насеље, правим себи колибу на крају села и почињем да се бавим неким рукодељем. Код мене долазе људи, узимају моје производе у размену за намирнице. И притом виде како се односим према људима, како се молим... Показују интересовање, ступамо у контакт и ја их упознајем с истинама православне вере без икаквих декларација. Дакле, ако у својој «колиби» водимо побожан живот, ми обасјавамо пут онима који су далеки од нас, којима је потребна Христова светлост и Божија благодат ће сигурно сићи на њих. Не можемо да будемо ничији спаситељи, јер Спаситељ је за све један – Христос. Он је увек поред човека, али човек треба да Га прихвати. Он је човеку дао слободну вољу и неће приморавати онога ко за Њега није отворио своје срце. Од наше слободне воље зависи да ли ћемо моћи да искористимо благодат Божију, да ли ћемо бити православци – без обзира на то у којој земљи да живимо и ком народу да припадамо. Сваки православац је дужан да мисионари; треба да мисионаримо не само речима, већ како је заповедио Христос, речју и делом.
1 1992. године део бугарских православних јерарха је уз помоћ владајуће странке изјавио да је патријарх Максим незаконито изабран, оптужен је за сарадњу с органима државне безбедности и створен је алтернативни Синод. Правне и духовне последице овог раскола су биле врло тешке по Цркву и још увек нису превладане.
Са руског Марина Тодић
