Годишњи извештаји о религиозном стању и животу у Епархији рашко-призренској тадашњег епсикопа Павла, потоњег Патријарха српског, представљају својеврстан Летопис о животу Цркве, духовном стању народа, о друштвеним збивањима на Косову и Метохији.
Епископ павле изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је Патријарх српски Викентије обраћајући се хиротонисаном Епископу рашко-призренском Павлу:
- Данашњим даном измењен је цео твој живот. Ти си се до сада у манастирској тишини бринуо за спас своје душе и за морално духовно усавршавање. Света Црква позвала те је из твоје тишине и намеће ти нову бригу. Бригу о људским душама. Данашњим даном престајеш бити свој. Данас постајеш роб своје дужности, од данас твоја брига има бити управљена не само на спас душе своје већ и на спас верних.
Сведочанства времена 1957-1990.
На 480 страница ове књиге Епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, сведочи о свом времену и можемо да приметимо да се много тога није променило а стање посебно на Косову и Метохији је постало неодрживо за Србе.
У својим сведочанствима, иако су ово уобичајени извештаји према Уставу Српске Православне Цркве који се подносе Светом Архијерејском Синоду, Епископ Павле се држи уобичајеног поретка: излаже општи рад архијереја, рад епархијских установа (Црквени суд, Епархијски управни одбор), бележи опште стање Епархије рашко-призренске у којем износи детаљно запажања о архијерејским намесницима, паросима, црквеним општинама, о верској настави. О манастирима и монаштву епископ Павле уредно бележи сваку промену.
Кроз вишедеценијско службовање Господу и Српској Православној Цркви српском народу, Епископ Павле износи општа запажања о религиозном и моралном стању у народу као и однос са државним властима. Сваки извештај сем опште оцене стања, нових података садржи и запажања и вредновања појединих личности (посебно се ово односи на свештенство и монаштво).
У овој архивској грађи важној за српску Цркву, историју српског народа, је преглед непрестаног насиља и прогона православног српског живља на Косову и Метохији.
Седамдесетих година двадесетог века, Епископ рашко-призренски Павле извештава да се земља враћа Србима, али се не обрађује, јер Шиптари све уништавају, земља се продаје у бесцење а расељавање се наставља, напади постају све чешћи, па чак и на самог владику. Српски живаљ је живео тежак живот праћен реченицама које су Шиптари изговарали. "Селите се, ово није Србија..." и Ово је наше... селите се у Србију, иначе ћете бити ликвидирани".
У току 33 године његовог пастирског рада, најтеже му је пало када је запаљена Пећка Патријаршија (1980/1981).
