28. новембра почиње Божићни пост. О смислу поста смо писали више пута, али како показује искуство, верујући људи и даље имају питања о посту. Јер, неки православни хришћани посте по први пут, а код неких се питања појављују захваљујући искуству поста које је човек стекао. На питања о Божићном посту одговара митрополит Сартовски и Вољски Лонгин.
— Божићни пост је дуг, али је мање строг од Великог: у одређене дане Божићног поста дозвољено је да се једе риба. А у свему осталом је то исти пост као и други, зато што је у њему главно да се човек припреми за велики празник, у овом случају за Христово Рођење. А у чему се може састојати ова припрема? У томе да се човек потруди да очисти своју савест, да поправи свој живот, да се унутрашње и спољашње сабере.
Циљ Божићног поста, као и сваког другог, јесте да се човек заустави у свакодневној трци свог живота и да размисли о Богу. Јер, како живимо? Чак и ако смо верујући људи, хришћани и идемо у цркву, ипак помало скрећемо с нашег пута под наизглед врло оправданим изговорима. Црква зна за то и због тога је установила периоде поста који човеку помажу да се поврати и да крене правилним путем.
Пост је време кад захваљујући уздржању од неких врста хране, од разоноде, од прекомерне вреве и злих дела покушавамо да вратимо својој души исправно устроство – њену устремљеност ка Богу. Ако смо свесни овог циља и ако га постављамо себи, наш пост ће бити користан. Тада неће бити толико важно колико строго смо постили, иако наравно, треба поштовати телесни пост. И то треба чинити у складу са својим здрављем, јер како је речено у Древном патерику, ми нисмо убице тела, већ страсти. Постом не убијамо тело, већ страсти. Заиста, опште је познато да човек који пости, који пази на себе, лакше излази на крај са својим недостацима. Зато пост није само уздржање у храни. Црква увек говори о томе, али је људи не чују увек. Обично нас поново и изнова питају о најситнијим детаљима «гастрономског» поста. Али, ради се о томе да чак и ако ништа не будемо јели, али притом водимо расејани начин живота који је за нас толико карактеристичан, овакав пост неће имати смисла.
— Али, време Божићног поста – новогодишње – чини се, као ниједно друго, поспешује расејаност. Код одраслих су то заједничке забаве на послу, одласци у госте, а код деце – јутарње забаве, јелке, новогодишњи распуст... Све ово оставља свој траг за време поста.
— Знате, то слушам онолико дуго колико сам у Цркви. И ево шта ме увек чуди: кад наизглед потпуно нормални, апсолутно васпитани људи говоре о новогодишњем времену ствара се утисак да се подразумевају некаква суманута распојасаност и баханалије. И увек желим да питам: «А како проводите Нову годину? Зар заиста «до губитка свести» или ипак мирније?» Нема ничег страшног у томе да се оде код неког у госте, да се деца одведу на јелку. Нема уопште ничег лошег у пристојном провођењу овог празника који је код нас постао традиционалан. Да, ми хришћани схватамо да је Нова година замена, то је некакав двојник Божића, који је створен у свести совјетског човека. Али празник је постао уобичајен и не видим ништа лоше у томе да га људи прослављају нормално, људски. Чак и ако сте дошли у госте код своје родбине, зар данас за добром празничном трпезом човек неће наћи нешто што може да поједе у посно време? Наравно, наћи ће: и салате, и поврће и рибу, и неке плодове мора. Може да попије чашу вина, шампањца. Ничег преступног у томе уопште неће бити ако човек притом има на уму да је пост, ако зна због чега је овај пост и шта од себе да тражи.
Не само то, мислим да је зимско време одмора које данас имамо – велико благо за верујуће људе. Последња недеља Божићног поста, од 2. јануара је прилично строга. И нерадни дани управо омогућавају људима да иду у храм, да посећују богослужења, да посте у правом смислу ове речи и да се самим тим нормално припреме за Божић. Зато никоме не бих дао ову недељу пред Божић, коју нам разлика у календарима тако срећно помаже да проведемо хришћански.
— Често се може чути: зимско време је у Русији за већину људи ионако тешко: хладно је, мрачно... Требало би сачувати снагу за посао, за домаће послове. А треба постити, чешће ићи у храм...
— Ако се човек према посту односи као према некој непријатној обавези, као према терету који би било добро некако избећи, онда је најбоље да уопште не размишља о посту. Зато што је пост добровољна жртва коју човек приноси Богу ради промене своје душе. А ако човек не поставља себи такав циљ, не треба ни да пости.
Све зависи од човековог унутрашњег стања. Мој први прави пост је био у војсци, у току последње године војног рока. Куповао сам конзервиране бугарске пастрмке у великим паковањима и то сам јео скоро цео Велики пост. Намеравао сам да после демобилизације поднесем документа за богословију. Веома сам желео да постим – и нашао сам могућност да постим чак и у војсци, ништа ми није сметало да то учиним.
— Владико, на нашу пошту је стигло неколико питања о Божићном посту. Ево једног од њих: «Ако моја породица не држи пост, а ја веома желим да постим, како да поступим? Ирина».
— Треба да спремате за породицу оно што она једе, а за себе нешто посно. Моја бака је увек тако радила. Нико од њених блиских људи није постио, а она је увек постила. Правила је нешто за себе док спрема ручак, кашу, посну чорбицу, постила је и нико за то није знао. Она уопште ни пред ким није истицала овај проблем: спремала је праве ручкове од меса, доручке и вечере за своје ближње, а сама је постила целог живота. И знам да је раније било много таквих људи. Они су тако радили не сматрајући то подвигом, нису се секирали због тога, никога нипошто нису прекоревали, а сами су постили. И то је представљало прави пример, много делотворнији него да су покушавали да натерају некога да пости.
— Следеће питање: «У Цркви сам 10 година. За ово време сам научила да налазим одређене компромисе, да спремам укусну посну храну, чак и у празничној варијанти. Ипак, пост је самоограничавање. Да ли грешим тиме што се трудим да спремим укусно и за себе и за друге?»
— Боље је одрећи се неких врста хране које су формално посне, али према којима човек осећа пристрасност. Јер, пост је заиста самоограничавање.
— Има се у виду да не треба преузимати на себе одмах неке веома високе подвиге. Рецимо, ако човек прочитавши Древни патерик или друге монашке књиге покушава да поштује онај устав о посту који се понекад штампа у нашим календарима и који потиче управо од ових древних монашких обитељи, он почиње себе да ограничава без расуђивања. Међутим, не сме се заборавити да се ми данас, у нашем свакодневном животу ни из далека не хранимо као хришћани из IV-V века, који су живели у египатској пустињи. За њих се пост који су држали није много разликовао од њихове обичне исхране. Али ако човек данас од наше обичне разноврсне гране нагло пређе на хлеб и воду – свашта може да му се деси. У овом смислу мислим да је израз правилан: боље је постити недовољно него да човек без расуђивања покуша одмах да скочи на висину која нам је данас мање доступна.
— Следеће питање сам имао прилике да чујем много пута: «Немам снагу воље да поштујем дуге постове. Кад не једем месо постајем зла и груба. Ни правило не могу да читам, и уопште ништа не могу да радим како треа. Шта да радим?»
— Мислим да се треба постепено учити посту. Човек треба да почне да пости средом и петком, да покуша тако да живи бар годину дана и онда ће му бити лакше. И још је потребна правилна мотивација, говорили смо о томе на самом почетку. Време поста се не сме посматрати као неко самомучење кад се човек ко зна због чега лишава врло лепих и потребних ствари. То је самоограничавање ради Бога. Међутим, данас човек у принципу нема навику да се ограничава, то је општа карактеристика. Све мање и мање људи је спремно да се ограничи у нечему, зато што се свима нама, од раног детињства до старости говори да је наш задатак да узмемо што је могуће више – од живота, од људи, од света који нас окружује и да ни у ком случају себе, драге и вољене, ни у чему не ограничавамо. То је погубна идеологија која може да уништи човечанство: можемо се претворити у групу индивидуа, које ће само захтевати нешто и не добијајући то, уништаваће се међусобно. То је страшна особина, против ње се треба борити, треба јој нешто супротставити. И узгред речено – пост је веома добро средство за почетак борбе против ове појаве која данас влада светом.
Ја бих посаветовао аутору овог питања да се потруди да провери себе на неки начин: «Шта могу да учиним? Чега могу да се одрекнем?» Ако не ради Бога, ако је то засад тешко и компликовано за човека, онда ради других људи? И да помало почне да се навикава на то.
— Да ли ће се ове године у Саратову обављати богослужења у нвогодишњој ноћи?
— Да. Као и претходних година, читав низ храмова у Саратову ће бити отворен у току новогодишње ноћи и у њима ће се обављати богослужења. То су храм Свете Тројице, храм «Утоли моја печали», Казански, храм Рождества Христовог, можда и низ других. То је нова традиција која се појавила у току последњих година и мислим да је оправдана. Иако говоримо о томе да нема ничег преступног у прослави Нове године, ипак су многи верници, црквени људи, навикли да празнике дочекују у цркви. Ова традиција је настала у Москви, на моје очи, и узгред речено, њен «аутор» је био отац Тихон (Шевкунов). Код њега у Сретенском манастиру су први пут почели да служе у току новогодишње ноћи, а затим и у другим московским храмовима. И кад сам дошао у Саратов, овде је то наишло на подршку. Не могу да кажем да су храмови те ноћи препуни, али неки основни део парохијана у то време долази с великим задовољством. Ни из далека није свима занимљив новогодишњи телевизијски програм, немају сви могућност да оду некуда, зато што има много усамљених људи. И практично нико од људи који живе у граду те ноћи не може нормално да заспи због онога што се дешава на улицама.
Фото: Александра Мирошниченко
