Трећег децембра се навршило 14 година од мучког убиства двојице младића у атару села Велика Хоча. Млађан Маниташевић (рођ.1963.) и Небојша Павловић (рођ.1970) су трећег децембра 1999.године, са још једним пријатељем, отишли у свој багремар крај старог пута који из Велике Хоче води у село Зочиште, у близини црквишта Светог Петра да донесу дрва.
Знали су да су шиптарски екстремисти, претходних месеци киднаповали и убијали Србе из њихове околине, али зима је била хладна, и требало је донети дрва да се кућа огреје. Нису били ожењени, али су у домовима имали старе родитеље. Пар сати касније, у село је утрчао, један од младића Љ.М. и узрујан и знојав, обавестио људе који су се затекли на сеоском тргу да су на њега, Небојшу и Млађана пуцали из атара села Зочиште, да је он бежао кроз шуму и поље и стиго до села, али треба спашавати Небојшу и Млађана. Људи су се сакупили и кренули ка месту где се пуцало. Међутим, у истом тренутку појавио се велики број војника холандског контигента КФОР-а, направили су кордон на путу ка месту злочина и нису дозвољавали Србима да иду тамо. У село је, из Пећке Патријаршије, наишао јеромонах Петар (Улемек), са Италијанима из састава КФОР-а. Кад је од уплашених Великохочана сазнао шта се дешава, прекрстио се и стао испред њих, са чврстом намером да кордон пробију. Холандски капетан, већ познат мештанима Ораховца и Велике Хоче по имену Спет, и по нескривеној мржњи према Србима, стајао је испред својих војника, али је народ, ризикујући живот, пробио кордон и трчао ка месту злочина. Поред трактора са упаљеним мотором, непомично је лежао Небојша Павловић, сав изрешетан мецима, мртав. На мањем трактору који је био иза, није било Млађана Маниташевића. Људи се разиђоше по околини да га траже. Са доње стране пута, у једној, зараслој у шибље, њиви, нађоше убијеног Млађана. Вероватно је, рањен, покушао да побегне, али су га злобници стигли. По сведочењу људи који су пронашли његово беживотно тело, осим рана од метака, на глави је било дубоких трагова од удараца, нанетих претпоставили су, неком гвозденом шипком. Отац Петар је направио фотографије убијених младића пре него што ће их натоварити на приколицу трактора и однети у село. Међутим, холандски капетан и војници су му отели апарат из руку и одузели филм, јер им је изгледа било у интересу да докази овог суровог злочина нестану. Млађан и Небојша су сахрањени један крај другог на гробљу у Великој Хочи. Породице су трагале за убицама недужних момака, обраћале се КФОР-у, УНМИК-у и свим представницима међународних снага којих је те 1999.било много на Косову и Метохији, међутим, нико се није потрудио да изнесе истину на видело. Упркос сведочењу преживелог младића, који је свакодневно привођен и испитиван, ни данас, после 14 година нико за овај гнусни злочин није одговарао.
О.Р.
