Москва, 4. децембар 2013. г.
Блаженопочивши владика је рођен у Москви 1947. године. Већ у раној младости је по милости Божијој стекао духовног наставника – изванредог старца схиархимандрита Григорија (Давидова). Под руководством оца Григорија, као и схиархимандрита Серафима (Тјапочкина), којег је потоњи владика посећивао заједно са својим старцем, младић се припремао за упис у Московску богословску средњу школу, а затим и на Московску духовну академију коју је завршио 1979. године са звањем магистра теологије.
1979. године је примио монашки постриг који је, по сопственим речима, чекао неколико година пошто је био послушан својим старцима. Године школовања у московским духовним школама биле су необично плодне за младог подвижника. Отац на постригу – у то време јерођакона Алексија – био је архимандрит Инокентије (Просвирњин), познати научник, библиограф, приређивач «Руске Библије». Посредством оца Инокентија у живот младог монаха су ушла истинска светила Православља: светитељ Зиновије (Мажуга), схиархимандрит Виталије (Сидоренко), преподобни Андроник (Лукаш), а заједно с њима – сва традиција Глинске обитељи, која је имала огроман утицај на формирање будућег архијереја, поставивши темеље најстроже аскетске традиције у духу светих отаца, целовите и непољуљане било каквим новим утицајем. Архиепископ Алексије је и остао такав каквим су га у младости васпитали велики старци предајући га «из скута у скут», по речима самог владике.
Уједно, владика Алексије је носио у себи изузетно широко образовање и унутрашњу културу, и отвореност ка свету и човеку, а што је главно, истинску хришћанску слободу: умео је да пронађе, да узме и плодотворно искористи духовно добро и у широким областима традиционалне класичне културе, и у савременом богословљу, и то је било последица његове истинске хришћанске слободе.
Али у светиљку Божију никад није доносио туђу ватру. Увек се борио за верност богослужбеној традицији (дуго година архиепископ Алексије је био на челу Синодалне богослужбене комисије), за очување црквенословенског језика без икаквих скраћивања и компромиса. Био је строг у свакодневном животу и веома захтеван према својој духовној деци не правећи велику разлику у погледу захтева према унутрашњем животу мирјанина и монаха. Свето је чувао целовит дух светоотачке аскетике, јер је сматрао да само такав дух може заиста да служи преображењу људске душе и да води ка Христу.
По речима владике, светост није етички појам, није морални или чак метафизички (одвојено од извора светости – Бога) појам, већ нешто што је у својој суштини подобије Божије, јединство с Богом, стицање Духа Светог. Светац је, - увек је истицао владика – неупоредиво изнад праведника, па чак и бестрасног човека. Светац је онај ко је стекао Бога, ко је обожен и ко је постао бог по благодати. Било је међу његовим парохијанима и ученицима и оних којима се изузетно строга аскетска верност владике духу Јеванђеља и Речи Божијој чинила престрогом и они су одлазили понављајући самим тим оно што је предсказано у Јеванђељу: «Ово је тврда беседа! Ко је може слушати?» (Јн. 6, 60)
Од марта 1991. године, тада у звању архимандрита, отац Алексије је био постављен за намесника Новоспаског московског ставропигијалног манастира. 19. августа 1995. године је хиротонисан за епископа Орехово-Зујевског, викарног епископа Московске епархије и именован је за председника Синодалне комисије за послове манастира РПЦ, а од децембра 1995. године архиепископ Алексије је био на челу Синодалне богослужбене комисије.
20 година је архиепископ Алексије био намесник Новоспаског ставорпигијалног манастира и на овом попришту је стекао огромну љубав православних Московљана. То је био ватрени и делатни родољуб и својом љубављу према Русији запалио је срца многих људи.
Владика Алексије је био заправо духовни вођа антиреформаторског покрета свештенства и мирјана у Москви. По његовом благослову и под његовим непосредним духовним руководством је у пролеће 2008. године у Москви у Новоспаском манастиру одржано пастирско саветовање Московске епархије посвећено проблему пораста модернистичких, неообновљенческих тенденција у Руској Православној Цркви. Учесници у седници су изразили озбиљну забринутост због тога што су се у ситуацији кад се Његова Светост Патријарх Алексије II потпуно јасно и недвосмислено изјаснио против било каквих принципијелних реформи у Руској Православној Цркви, укључујући и богослужбене (овај став дели огромна већина чланова Цркве), појављивали поједини мирјани и клирици који су говорили о томе да плански припремају такве реформе и који су под изговором „мисионарске“ приступачности наметали разноразна извртања наше светиње – апостолског и светоотачког Предања, покушавали да скрате богослужење, да га преводе на савремени руски језик и спроводили либерализацију пастирске и духовне праксе.
Одлуком Светог Синода од 5. марта 2010. године владика Алексије је постављен за надлежног архијереја Костромске епархије.
Паства је волела архиепископа Алексија. Кроз сведочанство о свом искуству живота у Христу приводио је Богу мноштво људи.
Нека Господ подари Царство Небеско и вечни покој новопрестављеном ревносном светитељу Руске Цркве – високопросвећеном владики Алексију!
