Џамија може да буде и на другом месту, каже епископ Атанасије Ракита. – У Босанској Крупи живи свега десетак српских породица, а 2003. било их је стотину.
Говедарница – место где се некада налазио парохијски дом (Фото Епархија бихаћко-петровачка)
У Босанској Крупи, у насељу Говедарница, која је пре ратних дејстава, од 1991. до 1995. године, већински била настањена српским православним становништвом, налазе се остаци парохијског дома у коме се до 1995. налазила и капела, као једино богослужбено место у Босанској Крупи.
– На том имању 1941. усташе су убиле око 50 Срба, а њихова тела бачена су у бунар и кречану. Испред парохијског дома, на посебном стубу, све до 1998. постојала је спомен-плоча са именима убијених Срба – каже епископ бихаћко-петровачки Атанасије Ракита, упозоравајући да су градске власти општине Босанска Крупа дозволиле да, и поред званичног неслагања Српке православне цркве, Исламска верска заједница у Босанској Крупи постави камен темељац за изградњу џамије на парцели која се налази уз саму девастирану парохијску кућу. Будућа џамија биће удаљена свега неколико метара од стратишта Срба.
Епископ Атанасије, који је устоличен у епископа бихаћко-петровачког почетком августа ове године, упозорава да су му се градске власти Босанске Крупе обраћале неколико пута са препоруком да се он усагласи са градњом џамије на месту где су у Другом светском рату убијани Срби.
– Али, ја то не могу да учиним, иако се и даље врши притисак да се тамо изгради џамија. Већ је подигнут темељ. Није ми јасна таква намера, јер се може остваривати свој жељени циљ и без наношења штете другоме. Јер, велика је Босанска Крупа, има још места за подизање џамије – наглашава Атанасије, упозоравајући на још једно: у Босанској Крупи је пре последњег рата живео велики број Срба.
Сада тамо има свега десетак српских породица, а 2003. године, било их је скоро стотину. Али, тврди епископ, перспектива живота је таква, обесмишљена, да људи нису могли да остану.
Епископ подсећа како су на простору епархије која махом покрива територију Босанске Крајине, Срби дубоко утемељили своје биће, о чему сведоче бројни православни храмови или њихови остаци, као и спомен-обележја настрадалих Срба.
– Интересантно је да на подручју Дрвара и Бихаћа има храмова који су били пред завршетком 1940. или 1941, али је рат омео њихов завршетак. Има храмова који су порушени 1995. у последњем рату. Већина таквих храмова је обновљена. Зашто помињем храмове? Зато што они најбоље сведоче о присуству Срба на том простору. Сада имамо око 150 храмова који су, како се каже, у функцији. Мене и даље растужује то што је велики број спомен-обележја пострадалих Срба уклоњен 1995. године или нешто касније – напомиње епископ.
Али, њега растужује још више то што у Бихаћу „живи свега око 100 српских душа”.
– У општини Ливно има свега око 250 српских душа. Мој свештеник који у Босанском Петровцу „има” 150 домова у својој парохији, прича ми како четрдесетак кућа имају по једног члана, деду или бабу. Долази свештеник с времена на време и каже ми – Затворио сам још један дом. Питам га – Како си затворио? Он каже – Сахранио сам и опевао последњег члана. То говори какав је састав становништва у епархији. Вратили су се стари, у жељи да закључак своме животу дају тамо, где је био увод у њихов живот. Младих има јако мало. У Босанском Петровцу Срба и муслимана има, отприлике пола-пола. У основној школи, међутим, од 450 ђака, 107 су православни Срби – напомиње Атанасије Ракита.
Он, међутим, верује у проналажење договора и сагласности. Његова давнашња жеља је да се наше вере и нације разелектришу од тих набоја, неслагања и тензија.
– То не иде лако, али је могуће. Имао сам више сусрета са римокатоличким свештеницима и имамима. У Сарајеву сам недавно био на пријему, као војни епископ СПЦ при Министарству одбране Босне и Херцеговине. Ти разговори и сусрети потврђују моју наду да је могуће створити бољу заједничку будућност – напомиње епископ бихаћко-петровачки.
Када говори о својој епархији која заузима велики географски простор и градове попут Кладуше, Бихаћа, Босанске Крупе, Дрвара, Босанског Грахова, Босанског Петровца, Кључа, Шипова или Ливна, он не заборавља да истакне како је то једна од најсиромашнијих епархија СПЦ. Али, и једна од најлепших.
Према његовим речима, ти простори су право божје уметничко дело.
– Лепшег простора нисам видео од Босанског Петровца ка Бихаћу. Свакоме бих препоручио да посети тај простор и да се напоји лепотом. Зато позивам Србију да обрати пажњу на Србе босанске крајине. Моја епархија се излила силом прилика на друге просторе, на друге континенте. Велики број тих Срба се јако добро снашао у политици, у култури, у економији – напомиње епископ, позивајући те људе да покрену привреду у свом завичају и створе услове деци и њиховим родитељима да се тамо врате, да тамо одрастају и да тамо стварају.
Он посебно наглашава сарадњу са председником Републике Српске Милорадом Додиком, који помаже у доградњи епархијског центра. Такође помиње министра правде Србије Николу Селаковића, који га је два пута посетио у епархији, показујући да званични Београд није заборавио сиромашне и прелепе пределе.
Одбија ме хладноћа из Титове пећине
На наше питање да ли је обишао Титову пећину у Дрвару, епископ Атанасије је, уз смешак, одговорио:
– Пролазио сам поред ње, али нисам ушао. Хладноћа ме одбија!
