Придруживање није потписано. Очигледно, за то постоје дубоки разлози, а међу њима има оних који се не изговарају у штампи и не износе међу људе. Европа се због нечега јако увредила. Требало би да се радује што се избавила «сиромашног рођака», а она се увредила. То не личи на штедљиве, прагматичне и лукаве Европљане. Очигледно је да су очекивали неку вајду, а нису говорили какву.
Онда се све захуктало и заковитлало. По обичају, омладина која митингује је преплавила централни трг. Онда су због нејасних разлога ове присталице европског избора на окрутан начин приморане да напусте трг. Јер, још увек не знамо, истина, ко је издао наредбу да се пуца по радницима кад је била «Крвава недеља». Да ли је то била провокација тајних непријатеља царизма, да ли је цар лично издао наредбу и да ли је био у дворцу? Али, ствар је била учињена, загрмели су пуцњи и на крају је, како је писало у уџбеницима из мог детињства: «Умрла вера у доброг цара.» У Украјини би ефекат од тучњаве демонстраната био исти да је овде постојала вера у доброг цара. Али, нема шта да умре, и нема цара. Постоји жеља «да се добро живи» и за недостатак лепог живота човек оптужује све и сва осим себе вољеног.
Прича се да становници афричких џунгли – Пигмејци, пре него што посеку огромно дрво окупе цело племе и вичу на дрво. Вичу да им се грло цепа, из све снаге. Викањем Пигмејци желе да убију душу дрвета како би затим једноставно посекли мртво стабло. Занимљиво, зар не? Може да послужи као илустрација за књижицу с древним веровањима. Дакле, чини ми се да се код нас дешава нешто слично. Људи су опколили баобаб и викањем покушавају да убију душу у њему. Улична демократија је просто анимизам 21. века. И још верују у стваралачку снагу своје вике и у то да ће следећа власт бити беља од снега и чистија од сузе. А још – апсолутно их није могуће уверити у то да ће промена власти продубити проблеме, да нема ко да преузме бреме одговорности, да њихова вика иако је болна, ипак није смртоносна, а једно је сасвим сигурно – веза између викања и лепог живота уопште није тако директна, као што им се чини. Објашњавати све ово учесницима у митинзима једнако је бескорисно као отпутовати у Африку и спорити с Пигмејцима о бескорисности њихових обреда.
Било би погрешно сматрати да сви људи у Украјини свето верују у везу између вике на трговима и живота по европским стандардима. Већина људи има довољно здравог разума и мудрих сумњи. Сумњи у погледу потребе да јуримо у Европу по сваку цену, у потребу да се душа узбуђује револуционарним поривима и дргуо. Међутим, очигледно је да се фудбалски навијачи понашају много упадљивије него посетиоци читаонице у блиблиотеци. Одавде потиче телевизијска слика која заклања стварност. Али, предавати у потпуности очи и ум плавом екрану на располагање јесте неопростива грешка. Кијев је ипак један од удела Богомајке. То је Њена земља и Она је овде Господарица. Савремени Украјинац је на ово заборавио. Он верује да је сам господар живота, наоружан магијом демократских процедура. Опасна заблуда.
У животу човек вечито нема довољно новца. И још – нема времена. Данас се види да има тренутака кад нема довољно памети, разборитости, искуства и самосавладавања. Али још нема довољно молитве. Она недостаје пре свега. Они који умеју да се моле и који се брину за будућност Мајке руских градова, треба да умноже молитву Господу над Силама и Богородици. Иначе ће се плочице извађене из тротоара Мајдана вратити на место, а смеће ће бити однето само зато да би на Крешчатику била одржана геј-парада. Управо то ће бити победа нових европских вредности, не вредности оне Европе коју је Хомјаков назвао «земљом светих чуда», већ друге – која се одрекла хришћанских коренова.
Црква би на леп начин требало да каже о Европи уместо једноставног «да» или «не» нешто осмишљеније и животворније. На пример, могли бисмо да кажемо да нам се као хришћанима у Европи свиђа ово и оно. Опет, пошто смо хришћани, ово и оно у нама изазива гађење и одвратност. А све остало смо спремни да толеришемо, чак и ако нам се не свиђа. Уз то се прилаже списак с три ставке: «Волим», «Подносим» и «Мрзим». Овакве речи би навеле човека да размишља, да анализира, да о будућности спори с тачке гледишта вере и чврстог погледа на свет, а не с тачке гледишта «укусно је – није укусно». Ове речи нису биле изречене. Збуњеност данашњице се може објаснити и овом неизреченом речју.
Шта нас очекује? Полазећи од стања умова – ништа нарочито добро. Ако се сирота земља у којој се не читају књиге отрује обећањем блиске и чврсте среће, добиће се нови бољшевизам и поново ће постати јасно да историја никога ничему не учи. Али, молитву треба умножити, зато што Бог управља светом, а не Стејт департмент или Европски парламент. И уплашена власт нека се моли знајући да је дрскост без мере опасна по живот. И народ нека троши на звиждање и вику вишак енергије која није нашла излаз у свакодневном раду. И онај ко посматра све оно што се дешава у земљи нека доноси закључке, зато што се политички вируси понекад шире брже од грипа, птичјег или свињског.
Али, молитву треба умножити.
