Све више самохраних мајки – сада их има готово 300.000. – Жене све старије ступају у брак.
Готово свака трећа породица у Србији нема дете, а највећи број брачних партнера који овом свету неће оставити наследнике живи у руралним срединама, гласи најалармантнији податак Републичког завода за статистику, који је изведен из последњег пописа становништва. Увид у демографске графиконе сведочи да 33,3 одсто брачних парова у сеоским срединама нема наследника породичног домаћинства, док сваки четврти брачни пар у градским нема потомство. Готово 300.000 мајки само гаји дете, а највише их је у Београду – 17 одсто. На другој страни, свега 3,6 одсто очева сами подижу децу.
Чињеницу да сваки трећи брачни пар у Србији није оставио наследнике породичног презимена демограф Иван Маринковић са Института друштвених наука тумачи као логичну последицу чињенице да Срби спадају у стару популацију – различити параметри говоре да смо ми пета или десета најстарија популација на свету.
„С обзиром на то да је број старијих од 65 година за 12 одсто већи од броја млађих од 15 година у нашој земљи, мислим да ће следећи попис становништва показати још катастрофалније резултате и указати на чињеницу да расте број породица без деце. Припадници „беби бум” генерације, која је рођена после Другог светског рата, за собом су оставили највећи број наследника, а у Србији се већ две деценије бележи негативан природни прираштај. Томе треба додати и чињеницу да велики број породица има само једно дете – све већи број жена након 30 године ступа у брак, због чега се њихов репродуктивни период скраћује на девет година”, упозорава Маринковић.
„Када се подаци о броју породица без деце укрсте са бројем самохраних очева и мајки и бројем ванбрачних заједница, то јест са бројем жена које на порођај одлазе без бурме, долазимо до закључка да класична породица коју чине мама, тата и дете полако одлази у историју. Али, то није српски феномен већ је европски тренд – у скандинавским земљама, примера ради, половина партнера живи у ванбрачној заједници, а бележи се и значајан пораст једнородитељских породица. Због тога се у психологији више не говори о категорији потпуних или непотпуних породица, већ о функционалним или нефункционалним породицама”, истиче Спомена Милачић, психолог и извршни директор Удружења грађана „Лунета”.
Она додаје да иако нема доказа да је потпуна породица гаранција за ментално здравље детета – има безброј супротних доказа који говоре о томе да у комплетним породицама влада комплетни хаос, а неретко и насиље.
Спомена Милачић објашњава да у психологији нема „једначина” које би гарантовале да одрастање у комплетној породици „даје” ментално здраву личност.
„Иако нас развојна психологија учи да је за развој детета потребно присуство оца и мајке, потпуну психолошку негу може дати и само један родитељ. Квалитет присности и емоционална клима у породици не зависе од броја чланова – боље је да има више одраслих особа које воле дете, али сам број не гарантује мир и стабилност у породици”, истиче овај психолог.
Непотпуна породица јесте фактор ризика у оним срединама у којима нема потпорних система у заједници и сервиса подршке самохраним родитељима. Тешко је гајити дете ако не постоји социјална и материјална подршка – терет родитељства је понекад толико тежак да га мајка и отац деле са бакама, декама, теткама и ујнама, примећује наша саговорница. Она, међутим, скреће пажњу на чињеницу да је терет самохраног родитељства тежи у патријархалним срединама у којима околина не посматра благонаклоно мајку која сама гаји дете и емпатију гаји само према удовицама са децом.
