Чини ми се да се свако од нас кад тек уђе у Цркву и још не стигне да одрасте у њој у извесној мери игра исте овакве дечје игре. Истина, она је лакша због тога што постоји навођење од стране «одраслих» - светих отаца. А понекад, сучељавајући се с неким појавама и појмовима наводно можемо да се приближимо истини, али ипак најчешће промашимо. Исто тако је промашивала она одушевљена гомила кроз коју је пролазио Христос, само понекад осећајући реалан, испуњен вером и смислом додир некога из људи који су Га окруживали (на пример, прича о крвоточивој жени).
Шта је «ношење крста»? Како треба да изгледа, ако могу тако да се изразим, истинска црквеност савременог човека? Како изгледа савремени праведник који живи у свету? У уму се бесконачно дуго могу правити слике и ликови уз њихово пројектовање на свој живот и на живот људи из околине у конкретним ситуацијама (што је један од тешких, али обавезних задатака пастира у односу према пастви). Али, авај, најчешће грешимо не умејући да одвојимо главно од секундарног, и тиме у великој мери осиромашујемо нашу религиозну слику света.
Желео бих нешто да испричам о једној таквој грешки коју сам недавно учинио.
Овај кратак догађај се десио пре неколико година и за мене, парохијског свештеника, почео је врло тривијално – позивом на требу. Извесна особа ме је назвала и замолила да извршим јелеосвећење за њену тешко болесну мајку. У заказано време по мене су дошла солидна страна кола у којима је за воланом седела с укусом обучена лепа жена.
Иако је очигледно била старија од мене, због нечега сам је доживљавао равноправно, слушајући њен лаки монолог (вероватно би тачније било употребити вулгарну реч која овде ипак више одговара – брбљање). Очигледно, видела се нека психолошка младост, пошто је дама била пуна животне радости и без обзира на болест своје маме постављала ми је површна питања ни по чему не показујући да је дубока, а још мање да је религиозна особа. У целом њеном изгледу се осећао здрав и у принципу нормалан хедонизам солидне безбрижности.
Зашто тако детаљно описујем овај психолошки портрет? Да би било јасније колико сам био изненађен кад је Вера – рецимо да се моја јунакиња тако зове – изразила жељу да се и за њу изврши јелеосвећење заједно с мамом. «Ако Вам није тешко, наравно...» - пристојно је рекла. «Неће ми бити нимало тешко,» - одговорио сам збунивши се. Збунио сам се, јер нисам знао да ли она схвата каква је то Тајна и какав је њен значај. Можда је за њу јелеосвећење само замена за «белу магију» исцелитељке бабе Дуње из новинског огласа о нечем новом и егзотичном.
Бирајући речи да пристојно објасним озбиљност њене намере занемео сам кад смо ушли у њену кућу. Испоставило се да је жена – мама детета-инвалида с врло тешким обликом ДЦП. Дечак од петнаестак година анђеоског лица седео је у специјалној фотељи окружен рођацима и било је тешко погледати га: толико га је унаказила област извивши као гране све удове малог и крхког тела. Вера је рекла да би добро било да се и син једном причести и да се изврши јелеосвећење, само не сад: плаши се непознатих људи и може да се узбуди...
Наше познанство се није ограничило обављањем треба и касније сам више пута долазио код ове дивне породице постепено сазнавајући неке детаље из њиховог живота. Испоставило се да Вера дубоко верује, да живи црквеним Тајнама. Кад је пре петнаест година родила друго дете испоставило се да је толико бесперспективно болесно да једино муж није молио да га се одрекне – официр контраобавештајне службе, крупан делија с лицем холивудског глумца.
Жалили су је и наговарали сви, аргументујући то тиме да ће ако се држава побрине за њега детету бити боље, а муж ће, кажу, иначе сигурно напустити породицу, правећи се важан годину или две дана. А на каријеру, чак не на своју, већ супруга, може узимајући у обзир низ околности, да заборави заувек. Али, у мајчином срцу није било сумње и она се потпуно посветила свом тешко болесном чеду.
Онда се, као у бајци, појавила «случајно» поклоњена специјална столица на точковима чија се вредност може упоредити с ценом аутомобила. Љубав између брачних другова је са временом постала само јача (при чему се за мужа нипошто не може рећи да је уцрквљен човек). Каријера младог официра је почела да напредује, а однедавно се могу назвати сасвим имућним људима. А недавно се појавила још једна неочекивана радост: Дима (тако се зове болесни дечак) је скоро научио да држи кашику...
Познанство с овом породицом и упознавање с њиховом ситуацијом доживљавао сам с великим трепетом. Све зато што се подударило с искушењима у нашем личном породичном животу: жена и ја смо очекивали треће дете и рекли су нам да постоји велика вероватноћа да ће се малишан родити с Дауновим синдромом. Касније се родио здрав дечак који је сад већ стигао да ми повади половину дугмади на тастатури лаптопа, али ову причу о томе како човек може да носи свој тежак крст, не само без роптања против Бога, већ и без иједне потиштене боре на лицу, запамтио сам заувек.
Веру већ одавно нисам видео – њен муж је прекомандован и сад живе на другом месту. Верина мама је примила јелеосвећење и причестила се, па се ускоро упокојила. А ја се, још мало спознавши на примеру њеног живота лепоту цветова Светог Духа и своје несавршенство, већ бојим да фантазирам о томе како изгледају и као се понашају они – савремени подвижници који живе у свету.
