Промоција књиге Матије Бећковића „Служба пустињаку цетињском”, коју је организовало Српско културно друштво „Слово љубве” у част 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша, напунила је Велику салу барског Дома културе. О наслову „Служба пустињаку цетињском”, поред аутора, Баранима су говорили и игуман Петар, настојатељ манастира Врањина, и књижевник Драган Лакићевић.
Бећковић је подсјетио да је други пут у Бару због 200-годишњице рођења највећег српског пјесника и најзначајнијег владике српске цркве после Светог Саве, или како је рекао.
- Чини нам се да та прослава није била онако како би требало да изгледа. Ми чекамо да ту прославу објаве Србија или Црна Гора. Али, те државе нема да се огласи. Али ни тог државника нема. А Његош би требало да се прославља на најљепши начин казао је Бећковић, који је Баранима говорио и своје стихове.
Част да нешто каже о духовном горостасу надловћенских висина владици Раду публици у Бару увећана је позивом да учествује на промоцији књиге коју је написао „данас највећи српски пјесник Матија Бећковић”, рекао је игуман Петар.
- Као што и у уводу ове прелијепе књиге рече сам Матија, Његош је, као и Свети Сава, данас већи и значајнији него икада, једино је мањи од себе сама и од оног што ће бити. Све што је у овом свијету велико и свето обавијено је полупрозирним велом неке велике и свете тајне. Тајне која је непресушна, неисцрпна и бездано дубока. Тајне која је некада тако очигледна и опипљива, али у исто вријеме тако невидљива и недоступна као што је и Његош у исто вријеме некако баш наш народски, једноставан и јасан, дубок и мудар, али једновремено у нечему тајанствен и небески недостижан за обичне смртнике. Зато га они који живе земаљским мудровањем и не мо гу до краја схватити, јер је владика Петар II за њих небески неухватљив, казао је он.
Сабрала нас је дивна књига, и несумњиво необична, оригинална, велика и света личност и његово узвишено дјело, личност тајанствена, „најмурија српска глава” како о Његошу пјева народна пјесма, казао је игуман.
Несумњиво је највећи српски поета. Личност непоновљивог библијеког садржаја и библијеке тежине. Сталног мучеништва, које ни по смрти не да је мира ни покоја, и кога седам пута до сада сахрањиваше. Личност ко ја и данас виси на часном крсту Христовом, али истовремено и на стубу срама његових клеветника и мрзитеља, чије земне остатке данас чувају у казамату Мештровићевог ругања Његошу. Личност неухватљива, али у исто вријеме народски јасна и све прихваћена. Личност једног великог светитеља Божијег. Прије свега, Његош нам се у својим дјелима открива као тајанствени пустињак цетињски, и није чудо што Матијина књига управо но си такав назив, „Служа пустињаку Цетињском”. Иако је живио у времену великих и различитих историјеких збивања, Његош као да је сво вријеме био и остао усамљеник и пустињак. То је зато, како ми се чини, што Његош доиста ни у Црној Гори ни међу владарима у Европи онога доба није имао таквог саговорника који би га тако лако могао разумјети, истакао је игуман Петар.
У програму су учествовали новинар Милан Вујовић, који је у пратњи Данице Никић говорио „Сан Вука Мандушића”. У друштву Лазара Бојанића Даница је говорила стихове из „Луче микрокозме”, а дјевојчица Вања Вуксановић дио из „Тужбалице сестре Батрићеве”.
Најбољи о најбољима
Свако раздобље у историји људског рода породи по коју личност која у свом дјелу сабере све вриједности свог доба, све мудрости свог народа, обиље језика и у своме дјелу све то обликује, начинивши велико национално благо, које обавезује будућа покољења, оцијенио је књижевник Драган Лакићевић.
У нашем роду у 19. вијеку живјеле су такве личности као што су Вук Стефановић Караџић и Петар ИИ Петровић Његош, а у 20. Иво Андрић и Матија Бећковић. Обично се такве личности појављују уз велике историјеке догађаје, друштвене потресе. Вуков дух устао је уз Карађорђев устанак, Његошева слободијада, у коју су стали и „Горски вијенац” и „Лажни цар Цљепан мали“ и „Луча микрокозма”, запјевана је после искуства ослобођења у Првом и Другом српском устанку. Послије искуства Првог свјетског рата стасао је Иво Андрић са својим дјелом,’а после Другог свјетског рата стасао је Матија Бећковић са својим дјелом.
Случај је хтио да ове велике личности о својим духовним прецима кажу пресудне ријечи, и да увијек најбољи најбоље говоре о најбољима. Тако је Иво Андрић дефинисао Његоша као трагичног јунака косовске мисли, а косовску мисао формулисао је Матија оном формулом “Косово најекупља српска ријеч”. И онда видимо да из дана у дан та ријеч бива све важнија, а цијена те ријечи скаче свакога дана, истакао је Лакићевић.
Драган Стојановић
