У недељу, 15. децембра 2013. године, када Црква прославља Светог пророка Авакума, Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, Његово Преосвештенство Владика шумадијски и администратор жички г. Јован служио је свету архијерејску Лутургију у Лазаревцу.
Епископу су саслуживали свештеници Колубарско-посавског намесништва: протојереј-ставрофор Александар Новаковић, јереји Небојша Лека и Влада Димитријевић, на челу са архијерејским намесником колубарско-посавским протојерејом-ставрофором Златком Димитријевићем. Светом архијерејском Литургијом отпочела је централна прослава манифестације „Дани Колубарске битке“, која је трајала од 6. до 15. децембра. Молитвеном скупу присуствовао је и др Милета Радојевић, директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама. Овом приликом првојерарх шумадијски рукоположио је монаха Јосифа (Арсеновића), сабрата манастира Светог Георгија у Ћелијама код Лајковца у чин ђакона.
У богонадахнутој беседи на јеванђељску причу о милостивом Самарјанину, Владика је окупљеним верницима поручио да нема важнијег питања од тога како да задобијемо вечни живот: -Бити хришћанин значи бити свет. Бити хришћанин значи веровати у Бога и у загробни живот. Крила наше вере су крај Символа вере, који каже: Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Али, није лако поверовати да постоји живот после овог живота. Често размишљамо приземно, како постоји само овај живот и како после њега нема ништа. Ако овако размишљамо онда је узалудна вера наша, онда су хришћани најнесрећнији људи, ако не верују у загробни живот. Онда је и Христос узалуд дошао у овај свет и узалудна би била жртва Његова, која је принета за наше спасење. А Бог неће дозволити да пропадне било шта у творевини, поготово не човек, који је створен по слици Божјој. Зато људи живот треба да живе достојно Бога и човека, свесни да са овоземаљским животом почиње наш вечни живот. Најважније што треба да тражимо од Господа је Царство Божје, а све друго ће нам се дати. Зато треба мислити о томе како проводимо време свог живота. Време није у нашим рукама. Време је у Богу. Својом вољом ми нити долазимо на овај свет нити са њега одлазимо. Наши доласци и одласци су у вољи Божјој. За хришћанина је важна свест и размишљање о сусрету са Богом и радост због сусрета са Творцем. О тренутку тог сусрета одлучује Бог, а човек тај тренутак својим бдењем непрестано исчекује у току читавог свог живота. Ово бдење се остварује кроз испуњење две највеће заповести, заповести о љубави према Богу и ближњем. Господ не тражи да само њега љубимо, већ да своје мисли и осећања усмеримо ка њему, како бисмо то исто могли да усмеримо ка човеку. Ове две највеће јеванђељске заповести, једна без друге су незамисливе. Да би се ове заповести испуњавале потребно је човеку да преиспитује свој однос према Богу и човеку у овом животу, јер је тај однос залог вечног живота и будућег века. Много је лакше волети него мрзети. Ко љуби радостан је макар ништа немао, јер има Бога са собом. Љубављу Бог овај свет претвара у Рај, а човек мржњом у пакао. Мржњом се ђаво највише служи да би нас претворио у паклене синове. Мржња толико помућује разум човеку, да чинећи зло мисли да чини добро. Треба љубити човека као слику доброте Божје, не само своје крвне сроднике, оне који нас воле или повлађују нашим страстима, већ сваког човека, као себе самога. Право сродство није крв, него милосрђе. Данас су често најближи сродници по крви у највећој завади. Брат на брата ударио, како то каже наш народ. Али је зато сродство из невоље и милосрђа јаче него и крвно сродство. Томе нас учи и данашња јеванђељска прича. Ближњи је унесрећеном човеку је био онај који му је милосрђе учинио. Зато веру треба претварати у дела, а не у празна филозофирања. Велика вера рађа велику љубав према Богу и човеку. Зато непрестано треба себи да постављамо молитвено питање: Господе шта да чиним да задобијем живот вечни? Нека нам Господ да снаге да у милосрђу, смиреноумљу и човекољубљу пронађемо одговор на ово питање и посведочимо да смо деца Божја.
Новорукоположеног ђакона Јосифа (Арсеновића), владика Јован је подсетио на узвишеност призива Божјега: -Смирење, побожност, молитвеност, страх Господњи послушност Цркви Божјој, су оно што чува и умножава благодат, а народ који порађа свештенослужитеље, може се убројати у зреле народе на историјској позорници.
После Литургије у крипти храма служен је помен српским војницима пострадалим у Колубарској битци у Првом светском рату. У наставку прославе уследила је државна церемонија полагања венаца у спомен костурници храма Светог великоученика Димитрија. Уз највеће државне почасти венце су положили премијер Републике Србије г. Ивица Дачић, председник Градске општине Лазаревац г. Драган Алимпијевић са представницима општинских власти и већ традиционално представници борачких удружења и представници земаља које су учествовале на страни окупатора. Централна прослава манифестације „Дани Колубарске битке“ завршена је пригодним културно-уметничким програмом.
У оквиру исте манифестације у суботу, 14. децембра 2013. године, одржан је концерт у спомен Колубарске битке. Домаћин концерта био је хор „Свети Димитрије“ из Лазаревца са гостима, хором „Хаџи Рувим“ из Лајковца и КУД „Колубарац“ из Лазаревца. Многобројна публика уживала је у маестралном узвођењу родољубивих песама и кореографијама КУД „Колубарац“, од којих је једна направљена баш за ову прилику.
