Свети Синод Руске Православне Цркве је усвојио документ «О крштавању деце која су рођена уз помоћ сурогатних мајки». Практично, у документу се истиче чињеница да Црква осуђује сурогатно материнство – по мишљењу Синода то је «противприродно и морално недопустиво чак и у случајевима кад се врши на некомерцијалној основи».
Истовремено, у документу се каже да је крштење детета које је родила сурогатна мајка могуће «по жељи лица која га васпитавају, ако су то његови «биолошки родитељи» или «сурогатна мајка» тек ако су свесни да с хришћанске тачке гледишта оваква репродуктивна технологија подлеже моралној осуди и ако принесу црквено покајање». Треба истаћи да је уопште обављање тајне исповести и причешћа пре крштења детета уобичајена пракса за православне хришћане и да у извесној мери представља потврду свесног избора вероисповести сопственог детета.
Професор Московске духовне академије и богословске школе, настојатељ Патријаршијског подворја – храма преподобног Серафима Саровског на Краснопресњенском кеју у Москви, протојереј Максим Козлов, објаснио је за АиФ.ru зашто у овом случају покајање није „изузетак од правила“ и како ће овај документ помоћи верницима да избегну „јавну саблазан“.
Владимир Шукшин, АиФ.ru: Документ који је Синод усвојио изазвао је талас вишезначних коментара у друштвеним мрежама и различитим медијима. Пре свега, ради се о тачки по којој родитељи треба да се покају пре крштења детета које је рођено уз помоћ сурогатног материнства. Зашто је то толико битно у овом случају?
Протојереј Максим Козлов: Кад се ради о крштењу детета, за разлику од крштавања одрасле особе, приступ одлуци о могућности крштења детета потиче од тога да ли ће дете бити васпитавано у хришћанској вери, у хришћанском моралу. Сурогатно материнство је само један од примера за ово, једноставно, он је најочигледнији. Својим животом и схватањем света они сведоче да се њихови погледи на свет разликују од јеванђељских, хришћанских принципа, да не прихватају ауторитет Цркве. Не можемо да пристанемо на то да дете буде крштено у овој породици, зато што се у принципу појављује очигледна супротност – крстиће га због нејасних разлога, а не желе да га васпитавају онако како учи Јеванђеље и како исправним сматра Православна Црква.
У том случају се, како се каже у документу, крштење, ако нема покајничке промене сопственог односа према поступку, одлаже до времена кад дете само порасте и изрази или не изрази жељу да се крсти. Оно не сноси одговорност за грехове родитеља. То је овде врло лепо објашњено. И оно као личност има могућност да се крсти. Једноставно, јасно је да свесну одлуку не може да донесе у узрасту од неколико месеци или пола године. Притом се изричито каже да ако се ради о смртној опасности, ови разлози не важе. Ако постоји опасност по дететов живот, обред крштења се врши.
– Вероватно ће бити родитеља који ће можда у себи бити спремни на покајање, али ће се можда чисто психолошки плашити да то признају или ће се стидети. Да ли ће то представљати препреку за то да крсте децу?
– Свако покајање претпоставља превладавање стида у односу на сваки грех, не само греха као што је сурогатно материнство. Труд покајања није нешто лако, посебно кад се ради о тешким греховима. Да, ради се о сопственим неправилним поступцима, осуди и одлучности у овој осуди. Јасно је да се може претпоставити да ће у неким случајевима неко симулирати покајање, да ће се правити да се каје. Међутим, у том случају људи сами сносе одговорност за оно што чине. Црква их упозорава да могу да преваре свештеника, само што Бога не могу да преваре у тајни исповести.
У овом случају документ је више намењен томе да спречи другу ствар. Он треба да упозори на то да људи на вапијући начин сматрају да је све у реду, да су се одлично снашли, да су нашли неку девојку којој су платили, која им је пружила одређену услугу. Видите како смо успешни и срећни. Даље ћемо да живимо, да једемо, да пијемо и да се веселимо. А треба учинити тако да овај принцип не превлада и да не почне серијска комерцијална производња, а ова опасност постоји, пошто је сурогатно материнство у већини земаља Западне Европе забрањено, тако да сународнице из суседних земаља могу постати овакво експлоатисано телесно начело.
Не сме се дозволити да ово постане индустрија вапијућа у моралном смислу.
– Односно људи засад не схватају да је покајање у принципу уобичајен процес у Цркви?
– Код нас у принципу без исповести нико не сме да се причести. Човек се прво исповеда, а онда се причешћује. Сад се за многе родитеље који се крштавају и који желе да крсте дете у свим епархијама наше Цркве последњих година обавезно организују беседе из катехизиса. Ако људи пре тога нису учествовали у тајнама, инсистира се на томе да се исповеди бар један од родитеља. Ако рецимо, други није склон да буде хришћанин, али се слаже да ће то чинити други, да бисмо били сигурни да ће бар неко од ближњих пружити детету хришћанско васпитање.
– Како ће свештеници поступати кад ови људи буду долазили да се кају?
– Ако свештеник види овакво покајање треба то да саопшти архијереју. А архијереј доноси одлуку о могућности крштења сурогатног детета. Засад то код нас није масовна појава, па свештеници нису претрпани молбама сурогатних родитеља.
– Може се претпоставити да ће бити ситуација кад ће родитељи крити да су родили дете уз помоћ сурогатног материнства. Да ли све то остаје на њиховој савести?
– Безусловно, нико неће спроводити истрагу да би открио на који начин је дете дошло на свет. Али ће то помоћи да се избегну ситуације јавне саблазни које су се дешавале више пута у последње време. Односно, кад човек из јавности који је прилично познат, у свом понашању у друштву каже да је то нормално, да је то одлично. У суштини, он својим примером позива и друге да то чине. У овом случају Црква једноставно сведочи да се не може седети на две столице: треба изабрати поступке, живот и гледишта који одговарају хришћанској традицији, традицији Православне Цркве или треба поступати у складу са својим сопственим гледиштима. Једноставно, не може се улазити у Цркву с гледиштем које је за њу неприхватљиво. То је унутрашња противречност.
