Обнова Призренске богословије, један је од најзначајнијих догађаја у послератној историји нашег црквеног живота на Космету
Фото Д. Јевремовић \ Политика
На Косову и Метохији увек са радошћу дочекујемо Божић, подсећајући се чудесног смирења Христовог који, иако Бог и створитељ света, долази међу људе у малом Витлејему и сам бива прогнаник, још од првих дана свог овоземаљског живота.Али прогонство и страдања која данас подносимо нису за нас разлог за очајање, већ је то нада да ћемо се саображавањем нашем Господу у страдању, удостојити и његове славе и вечне радости у царству небеском, каже епископ рашко-призренски и косовскометохијски Теодосије у интервјуу за „Политику”.
Како да народ и Црква опстану на Космету? Да ли ће успети да одоле свим притисцима и искушењима којима су изложени?
Наш опстанаксигурно зависи од политичких и безбедносних фактора, али рекао бих да највише зависи од нашег односа према Богу и саме наше вере. Наше светиње, манастири и цркве, духовна су сидра нашег народа. Наш народ, духовно укрепљиван у овим светињама, остајао је да живи и поред тешких околности, зато што је у својој вери у Бога увек имао чврсту наду у боље сутра. Сада нам је најпотребнија народна слога и да не дозволимо да нас додатно раслабе лични интереси и партијске поделе.
Српске светиње више не обезбеђује КФОР, осим манастира Високи Дечани.Колико се монаси и монахиње осећају безбедно од када их чува косовска полиција?
Сигурно је да нам није свеједно што је КФОР заштиту наших манастира препустио косовској полицији. Више наших манастира је потпуно уништено од 1999. а неки су, као Високи Дечани, више пута нападани гранатама. Нисмо уверени да косовска полиција може да адекватно заштити наше светиње у случају веће опасности и зато је веома важно да међународне снаге бар остану у приправности. Редовне провокације околних Албанаца према монасима у Зочишту само су пример да смо далеко од стварног мира и безбрижности. И даље је много мржње према свему што је православно и српско на Косову и Метохији и бројна наша гробља су у стравичном стању. Боримо се да заштитимо нашу баштину, пре свега у сталним контактима са међународним представницима, али такође остајемо у нади да ће и заштита наше баштине убудуће добити додатне међународне гаранције у оквирима бриселских преговора.
Како изгледају најстарије српске светињепосле мартовског погрома 2004?Колико су оне обновљене?
Процес обнове након погрома 2004. започео је годину дана касније. Иако још није све обновљено, успели смо да кључне објекте реконструишемо и ставимо у литургијску функцију. Пре свега мислим на Призренску богословију, чија се обнова и даље наставља, наше цркве у Призрену, Приштини, Пећи, Ђаковици, Истоку, Вучитрну и другим местима, где смо поставили нове свештенике и где сада већ постоје парохије.
Да ли је један од знакова тог уздизања рад Призренске богословије? Ко су њени ученици, одакле долазе?
Обнова Призренске богословије један је од најзначајнијих догађаја у послератној историји нашег црквеног живота на Косову и Метохији. Иако је у почетку било готово незамисливо да у постојећим условима поново отворимо нашу најстарију српску школу на овим просторима, у граду у коме Срби готово да више и не живе (само је петнаестак Срба овде остало) обнова Богословије показала је да је све могуће ако своју наду положимо у Бога. Тренутно имамо37 ученика из разних делова Косова и Метохије, али и из централне Србије и Црне Горе, као и осам предавача.
Приштина покушава да присвоји српско културно и духовно наслеђе, да га представи као косовско. Колико се успешно СПЦ томе одупире?
Стално смо активни на плану очувања нашег духовног и културног блага. Још у бечким преговорима 2007, 2008. успели смо да се изборимо да косовски Албанци у Ахтисаријевом плану прихвате да су православни објекти на Космету део српске духовне и културне баштине и да се историја не може преправљати произвољно. Касније су ти принципи, као и остали механизми заштите наших светиња унесени и у косовско законодавство. Тренутно спровођење ових механизама регулише Комисија за примену и надгледање, у којој ми као представници наше Цркве активно учествујемо. Овим смо успели да интернационализујемо питање наше баштине коју Приштина више не може да третира како она хоће, већ у складу са јасно договореним принципима. Веома је важно да је међународна заједница нашу Цркву признала и прихватила као законског власника наших.
Епархија рашко-призренска изразила је подршку недавним локалним изборима на Косову и Метохији, што је подржао и патријарх Иринеј. Сада, када се формира Заједница српских општина, верујете ли да је та одлука била исправна?
Мислим да нисмо били суочени са добрим или лошим решењима, већ са оним решењима која су мање или више лоша за наш народ на овим просторима. Искрено мислим да је у постојећим условима наша државна власт учинила све што се могло учинити и зато смо и ми и српски патријарх подржали излазак косовских Срба на изборе, јер тиме смо стекли могућност да Срби конституишу власт у осам српских општина, у којима живи више од 80 одсто нашег становништва на Косову и Метохији. Посебно је битно да се формирање ове заједнице никако не схвати као корак ка независности Косова, коју ни наша Црква ни наш народ никада неће прихватити.
Рашко-призренска епархија има своју двестагодишњу историју. У бурнојпрошлости били су велики успеси и велика искушења.Да ли је ово данашње можда и највеће?
Тешко је рећи које је време најтеже. Данас смо у посебно тешкој ситуацији, јер је две трећине наших протераних верника у немогућности да се врати у своје домове, због претњи косовских Албанаца и постојања наводних листи за хапшење, на којима су највећим делом невини људи. На овај начин албански националисти желе да озаконе неправду коју су починили након рата деведесетих и претворе Косово у етнички чисту албанску територију. Важно је да нам сви Срби који су рођени на Косову и Метохији и који су овде живели, што чешће долазеи да се активније укључе у политички живот.
