Не бој се мало стадо, јер је воља Оца вашега да вам
даде Царство, ријечи су светог Јеванђеља, драга браћо
и сестре, које смо управо чули. Ријечи охрабрења, ријечи
утјехе, ријечи наде, ријечи Христовог обећања. Његовог
обећања које се испуњавало и које се испунило кроз сву
историју рода људскога. Не бој се мало стадо,
рекао је Господ, а на многим другим мјестима, дао је исто
тако обећање, да ће остати са нама и да нас неће оставити
саме. У исто вријеме потврдивши да је јачи онај који је у
нама, него ли све силе које су око нас. Сва историја Цркве
Божије је то потврдила. У немоћи, у тајни Часнога Крста
који је символ најдубљег страдања и најдубље немоћи
људске, открила се управо моћ и сила Божија кроз оне који
су на христолики начин носили Крст Христов, и који су
носећи Крст Христов поистовјетили се са Христовим
страдањима и кроз његова страдања задобили снагу Његовог
Васкрсења. Живот Цркве Христове је крстноваскрсни живот
кроз сву историју, и најдивнији изданци Цркве Христове,
они су тога свједоци.
Један од таквих дивних свједока Христа Господа, свједока
крстноваскрсне пасхе, прелаза кроз таму овога свијета и
страдања у радост Господњу, у тајну Христовог Васкрсења
јесте и блаженог спомена свештеноисповједник Доситеј
загребачки и ваведењски. Благословом Његове Светости ми
смо синоћ и ево данас извршили пренос његових моштију. Он
је прибројан лику свештеноисповједника наше Цркве прије
неку годину на Архијерејском Сабору. Доситеј, изданак
овога града, рођен у граду Београду, али који је својим
животом, својим свједочанством, својом проповјеђу и својим
страдањем украсио не само овај град у коме је провео прве
године свога живота и пос-ледње страдалне године свога
живота, савивши своје гнијездо у овој светињи ваведењској.
Украсио
је својим страдањем, својим подвигом и свједочењем
царски град Ниш, гдје је био изабран 1913. године за
нишког епископа, уочи оног првог свјетског поклања,
понијевши заједно са својим народом Крст Часни, Крст
страдања и проводећи већи дио Првог свјетског рата у
заробљеништву, прогнанству у Бугарској, да би се поново
вратио у град Ниш и да би ту унаприједио црквени живот,
основавши и штампарију Светог Цара Константина и
Јелене, издајући значајни духовни и црквени лист
„Преглед нишке епархије", обнављајући
духовни живот и сахрањујући оне који су били побијени.
Од руку злотвора десетине свештеника православних били
су поклани у то вријеме, од небраће. Све је он
прикупљао, њихова имена, и оставио о њима свједочанство
као о страдалницима за вјеру Христову. У своје вријеме
а прије тога, он је завршио духовне школе у чувеној
Кијевској духовној академији, добивши звање кандидата
богословља. Васпитан у страху Божијем, научен
богословљу и мудрости Цркве Божије, он је био један од
најдивнијих свједока Цркве српске Православне између
два рата. Са тог разлога, Свети Архијерејски Сабор га
је послао да буде први Митрополит новоосноване
загребачке Митрополије. Он је ту у Загребу свједочио
Господа, проповједао Јеванђеље, био човјек мирнога и
тихога духа, дубоке вјере и дубокога повјерења у
Господа. А још прије тога, њега је Црква Божија послала
као мисионара у Закарпатску Русију и он је, може мирне
душе да се каже, обновитељ Закарпатске Цркве
Православне, тамо гдје су служили као мисионари наши
епископи блаженог спомена митрополит Јосиф потоњи
скопски, такође потоњи Митрополит загребачки Дамаскин,
Епископ рашко-призренски Владимир. Тамо је такође био
послан и блаженог спомена отац Јустин Ћелијски
Преподобни у те крајеве који су веома страдали кроз
вјекове, гдје су православни били гоњени од унијата и
од римске пропаганде тога времена. Тамо је и Доситеј
немало пострадао обнављајући манастире, обнављајући
духовни и црквени живот те Цркве која иде у дубоку
старину. И по предању и по историјским чињеницама, тамо
је један број званих Бијелих Срба остао од старина и до
данас преживио, поред оних Лужичких Срба који су се
претапили кроз вјекове, али су многи и од њих сачували
своје национално самосазнање. Бијели Срби, сачували су
своју вјеру и имали су и своје манастире, који су били
повезани и са средњевјековном Црквом Српском у вријеме
цара Душана, а такође у вријеме Стевана деспота
Високога. Тако је наша Црква преко њега и других наших
Архијереја обновила Православље на тим просторима, које
и данас постоји и оно и данас прославља Име Божије на
Православни начин. Дакле, апостол царскога града Ниша,
апостол Закарпатске Русије, апостол града Загреба,
страдалник и исповједник. Његово страдање дошло је до
свог врхунца 1941. године у Загребу, када је био
затворен и када је пребијан у затвору, када му је брада
његова чупана, и гдје је доживио страховита страдања,
тјелесна и душевна, да би на крају био прогнан из
Загреба и дошао овдје и дуго времена боравио у болници
у Београду и на крају посљедње дане свога страдалног
живота провео је управо овдје под, бригом сестара
манастира Ваведења, ондашње игуманије, рускиње мати
Ангелине. Овдје се упокојио 13. јануара 1945. године, и
ево у наше дане његов спомен поново оживљава и
васкрсава. Свети Архијерејски Сабор је сагледао његов
подвиг, проучио његов живот, његово страдање и уписао
га је у Календар Цркве Христове.
Благословом
Његове Светости, ми смо синоћ и ево данас извршили
пренос његових светих моштију и оне су постављене овдје
у овај свети ћивот, да би вјерни цјеливали његове ране,
његове страдалне мошти и да би кроз цјелив његових
страдалних моштију, учили се истинском и правом путу
Христовом, оном путу којим је ходио свештеноисповједник
Доситеј загребачки и ваведењски.
Не бој се мало стадо, јер Господ је обећао онима који
заједно са њим страдају, који Крст Његов носе да им подари
Царство своје. И придодао је Господ: они који мене
исповједе и пред људима и ја ћу њих исповједити пред
анђелима својим небеским, који се мене одрекну пред људима
и ја ћу се њих одрећи пред анђелима небеским. Свети
Доситеј је исповиједио Господа свим својим животом,
животним подвигом и Господ га је признао за свога пред
анђелима и уписан је неизбрисивим словима у књигу вјечнога
живота.
Његовим молитвама нека Господ и нас утврди у ношењу Крста
Часнога; нека Господ закрили и ову свету обитељ, нека
закрили и нашу свеукупну Цркву, која наставља да носи
Часни Крст Христов. Нарочито нека Господ закрили
многострадално Косово и Метохију које је сво у знаку
ношења Часнога Крста и страдања. Свети Доситеј, који је
пострадао носећи Крст Христов, нека би се молио да се
Господ смилује народу своме и стаду своме и да му поврати
слободу на Косову и Метохији, да му поврати његово
достојанство и његову част свуда и на сваком мјесту.
Молитвама св. Доситеја загребачког, Господе Исусе Христе
Боже наш помилуј и спаси нас! Амин.
Христос Васкрсе!*
* Беседа Митрополита Амфилохија на Светој Литургији у
манастиру Веведење, 13. маја 2008. године приликом
молитвене прославе преноса и полагања моштију
свештеноисповедника Доситеја у ћивот у манастирској цркви.
15 января 2014 г.
