25-26. децембра 2013. године Свети Синод Руске Православне Цркве је усвојио документ „О крштавању деце рођене уз помоћ сурогатне мајке“. Феномен сурогатног материнства је дефинисан законима РФ. Због чега је онда потребан овај црквени документ? Овом питању, као и проблему сурогатног материнства које се оштро поставља у савременом друштву посвећен је чланак протојереја Максима Козлова.
Још у Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве даје се дефиниција сурогатног материнства. «‘Сурогатно материнство’, односно случај кад се оплођена јајна ћелија налази у телу жене која после порођаја дете враћа „наручиоцима“ је противприродно и морално недопустиво чак и у случајевима кад се врши на некомерцијалној основи. Ова метода претпоставља уништавање дубоке емотивне и духовне блискости која се успоставља између мајке и детета још за време трудноће. „Сурогатно материнство“ је трауматично, како за жену која носи дете у утроби и чија се материнска осећања газе, тако и за дете које касније може доживети кризу идентитета» (XII.4).
Ако погледмо законе РФ, видимо да се у члану 55, т. 9 закона о сурогатном материнству 2012 дефинише ова метода помоћних репродуктивних технологија: „Сурогатно материнство представља ношење у телу и рођење детета (укључујући и превремени порођај) по уговору, који се закључује између сурогатне мајке (жене која у свом телу носи плод после преношења донаторског ембриона) и потенцијалних родитеља чије су полне ћелије употребљене за оплодњу, или усамљене жене за коју трудноћа и рођење детета нису могући због медицинских показатеља.“
У т. 10 истог члана закона „О основама здравства грађана Руске Федерације“ даје се дефиниција ове помоћне репродуктивне технологије: „Сурогатна мајка може бити жена од двадесет до тридесет пет година, која има најмање једно здраво сопствено дете, која је добила медицинску потврду о задовољавајућем здравственом стању и која је дала писану добровољну сагласност на медицинску интервенцију. Жена која се налази у браку регистрованом на начин који је предвиђен законима Руске Федерације може бити сурогатна мајка само уз писану сагласност супруга. Сурогатна мајка не може истовремено бити донатор јајне ћелије.“
Породични законик Руске Федерације формулише следеће дефиниције о сурогатном материнству. По чл. 51, т. 4: «Лица која се налазе у браку и која су дала свој пристанак у писаној форми за имплантацију ембриона другој жени ради његовог одржавања у току трудноће, могу бити регистрована као родитељи детета само уз сагласност жене која је родила дете (сурогатне мајке).» по члану 52, т. 3: «Брачни другови, који су дали пристанак за имплантацију ембриона другој жени, као и сурогатна мајка, немају право на оспоравање материнства и очинства након регистрације родитеља у матичној књизи рођених и немају права да се позивају на ове околности.»
У складу с Федералним законом Руске Федерације «О вођењу матичних књига» којим се дефинише начин уписа новорођеног детета у матичне књиге «приликом државне регистрације рођења детета на основу изјаве брачних другова који су дали пристанак за имплантацију ембриона другој жени у циљу његовог ношења у току трудноће истовремено с документом који потврђује чињеницу рођења детета треба да буде достављен документ издат од стране медицинске организације и чињеница којом се потврђује сагласност жене која је родила дете (сурогатне мајке) за регистрацију наведених брачних другова у својству дететових родитеља».
Дакле, процедура сурогатног материнства је у Русији дозвољена и регулише се на основу државних закона.
Низ руских правника И.В.Понкин, В.В.Јеремјан, Н.А.Михалева, А.Г.Богатирјов, М.Н.Кузњецов и А.А.Понкина, дали су своју оцену неких чланова Федералног закона «О основама здравства грађана Руске Федерације», између осталог, и о сурогатном материнству.
У коментарима закона се говори о томе да су недопустиви услови које разматра Федерални закон, а односе се на стварање система неморалне индустрије која се заснива на сурогатном материнству (делови 1, 9 и 10 члана 55).
Такође, у коментару се истиче да се поред све сложености и вишезначности питања о сурогатном материнству које се врши на основу «добре воље» могу навести (није искључено да се о њима може дискутовати) рационалне примедбе и противаргументи моралног реда.
У наставку се текст Коментара о сурогатном материнству наводи у целини:
«Озакоњивање ситуације кад се због очигледног одсуства у разматраном Федералном закону било каквих ограничења и забрана за ношење у утроби и рођење детета по уговору на комерцијалној основи (за надокнаду) улога жене као мајке аморално своди на улогу плаћеног живог инкубатора у индустрији сурогатног материнства на апсолутно недопустив и најгрубљи начин понижавају људско достојанство жене и њена гендерна права, у супротности је с члановима 3 и 14 Европске конвенције о заштити људских пава и основних слобода од 4.11.1950., с члановима 5 и 7 Опште декларације о људским правима од 10.12.1948., с чланом 7 Међународног пакта о грађанским и политичким правима од 19.12.1966., с Конвенцијом о ликвидацији свих облика дискриминације према женама од 18.12.1979., с Конвенцијом Савета Европе о спречавању и прекиду насиља према женама и насиља у породици од 11.5.2011. године и с читавим низом међународних докумената о правима жена.
Практично, организација и реализација сурогатног материнства на комерцијалној основи која претвара жену у комерцијално експлоатисаног «човека-инкубатор», основано се може посматрати и оцењивати као аналог за организацију бављења и самог бављења проституцијом (бранитељи «права на слободно коришћење свог тела» од стране жене у оквиру проституције, исто тако покушавају да формирају мишљење да је искључиво лична ствар жене како ће користити своје тело, да је то посао као и сви други облици радне делатности и да треба да добија новац за овакве своје услуге...).
Аргумент који бранитељи такође наводе у корист друштвене прихватљивости комерцијалног сурогатног материнства о томе да плаћање служи за надокнаду трошкова сурогатне мајке које она има периоду ношења детета у утроби и због ношења у утроби туђег детета је ван сваке критике, пошто оваква надокнада трошкова не изазива негодовање. Међутим, управо у томе се састоји разлика између реализације сурогатног материнства на комерцијалној основи и некомерцијалног сурогатног материнства: сурогатна мајка и (главни проблем) посредник добијају износ (осим наведене надокнаде) обављајући су суштини предузимачку делатност.
Низ страних правних стручњака сматра да комерцијални односи ове врсте ремете природу односа «мајка-дете» и да противправно понижавају људско достојанство жене, те аргументовано доказују да постоје основе да се у погледу овакве врсте комерцијалних односа користе појмови као што су «лизинг материце» и «трговина децом».
Пошто данас просечна вредност овакве врсте услуга омогућава њихово коришћење само врло богатим лицима, увођење могућности комерцијалног сурогатног материнства ће бити намењено искључиво ограниченом броју богатих људи, што врло лако може изазвати социјалну мржњу од старне осталог дела друштва, пошто се с моралне тачке гледишта по мало чему разликује од увођења могућности слободне комерцијалне трговине унутрашњим органима.
Највероватније су управо због тога организација и реализација сурогатног материнства на комерцијалној основи забрањени у већини земаља света и у многим државама САД. А у многим земљама света је потпуно забрањено сурогатно материнство (на пример, у Француској се забрана сурогатног материнства дефинише чланом 16-7 Грађанског законика Француске и проистче из још низа аката).
У Холандији, Белгији и многим другим земљама забрањено је свако посредовање (чак и на некомерцијалној основи) приликом организације и реализације сурогатног материнства.
У складу с тачком 11 параграфа 2 Закона Велике Британије о регулисању неких врста делатности у вези с договорима постигнутим у циљу коришћења жена које носе децу у утроби у својству сурогатних мајки од 16.7.1985.г. «ниједно лице нема права да на комерцијалној основи обавља било које од доле наведених дела у Уједињеној Краљевини:
(а) покрене било какве преговоре у циљу организације планирања и организације сурогатног материнства нити да учествује у њима,
(b) нуди или пристаје на преговоре у вези с реализацијом сурогатног материнства, или да
(с) припрема било какве информације у циљу њиховог коришћења у реализацији или организацији сурогатног материнства;
и ниједно лице нема права да у Уједињеној Краљевини свесно подстиче друго лице на реализацију наведених радњи на комерцијалној основи.
Тачке 2-9 наведеног параграфа Закона Велике Британије допуњавају горе наведену формулцију, прецизирајући је и одређујући одговорност за кршење горе наведених забрана стварајући правне препреке за различита довијања усмерена на заобилажење таквих забрана.
Наведена акта (само пример из дугог низа таквих) потпуно јасно показују да суверена држава која поштује себе и којој је стало до своје међународне репутације и репутације код својих грађана, не може да легализује неморални бизнис «од утробе жене», као што не може да легализује организацију бављења проституцијом или трговину људима».[1]
На чему се заснива много критичнија у поређењу с државном, црквена оцена сурогатног материнства? Доктор философских наука, шеф катедре за биомедицинску етику Руског националног истраживачког медицинског универзитета „Н.И.Пирогов“ Ирина Васиљевна Силујанова издваја три главне основе за такву оцену:
«Сурогатно материнство је непосредно везано за ЕКО – методе екстракорпоралног оплођавања. ЕКО је процедура вештачког, ван тела мајке (in vitro) стварања људских ембриона с каснијим уништавањем „сувишних“ ембриона, укључујући њихово коришћење у својству „сировине“ за нове „терапеутске“ препарате итд., против чега се Црква такође залаже. СМ и ЕКО све чешће постају средство и својеврстан „простор“ за многобројне варијанте експериментисања над човековом природом. Између осталог, ради се о пројектима за стварање умно и физички савршеног човека уз помоћ генске инжењерије везане за манипулације с људским ембрионом... Ова идеологија има очигледно антихришћански карактер. Засад су то више теоретски ставови мале групе људи него што је стварна научна пракса. Међутим, ако се не супротставимо овој идеологији лако се може десити да се она претвори у конкретна дела.
Тешко да ће права мајка дозволити вршење експеримената над својим дететом, а за сурогатну мајку је то допустиво. И овде се опет можемо сетити архетипске приче о суштини истинске мајчинске љубави која ја везана за Соломоново решење о томе која се од двеју жена може сматрати правом мајком (3 Царств. 3, 16-27). За праву мајку је погибија детета недопустива, она ће пристати на све услове како би сачувала његов живот, а за сурогатну је обрнуто. Ево због чега је СМ згодно «средство» за експерименте над човеком и његовом природом.
Наравно, не може се искључити могућност да ће сурогатна мајка у последњим месецима трудноће осећати извесну забринутост за судбину детета које носи. То је сасвим могуће. Ипак, сурогатна мајка ће се лакше сложити с чињеницом вршења експеримената над њеним плодом него да је у питању њено сопствено дете зато што је већ психолошки спремна да га се одрекне или да га прода.
Још једна опасност услед сурогатног материнства се састоји у томе да се уз помоћ легализације СМ врши покушај уништавања једне од главних хришћанских вредности – пожртвоване љубави као моралног односа између људи, која за истинско сведочанство своје делотворности и вредности има управо мајчинску љубав.
Сурогатна мајка се добровољно, по прелиминарном уговору, одриче рођеног детета, практично га продаје. Она «изнајмљује» своје тело уништавајући самим тим велику «физику» љубави на којој почива сва «метафизика» људских односа. У основи морала и културе људских односа налази се управо пожртована мајчинска љубав као известан «геном» морала који одговара за чување човечности у људском друштву. Није случајно што за Максима Исповедника управо мајчинска љубав по својој сличности, снази и суштини може да се упореди с љубављу Творца према човеку. Управо мајчинска љубав према свом детету «цементира» људске односе, чува људско друштво од саморазарања и уништења, представља камен-темељац стабилности друштвених односа. Кад материнство постаје сурогатно тешко је избећи обезвређивање моралних вредности.[2]
Протојереј Димитрије Смирнов у наставку ових аргумената правилно указује на то да је „...сурогатно материнство слично проституцији. Зато што жена користи тело како би некоме родила дете, односно ради његовог задовољства. Задовољства да буде отац, мајка. Зато, природно, Црква не може бити за проституцију. Она је увек, од памтивека била против.
Сурогатно материнство, исто као и обична проституција, човека – и мушкарца, и жену – понижава. Ради се о томе да Бог човеково тело није створио као оруђе задовољства других људи. У овом случају се они налазе у неравноправном положају – испоставља се да један другоме не плаћа за његов рад, за његов таленат, већ за експлоатацију онога што му је Бог дао – његовог сопственог тела. Човек се користи као извесна фарма за гајење људи. Ово је, наравно, апсолутно Богу мрска ствар.»
У проблем се уплиће и тема друштвене неравноправности пошто је, по мишљењу протојереја Димитрија Смирнова, «сурогатно материнство – наравно, технологија захваљујући којој богати експлоатишу сиромашног. Зато што овај уговор, ове процедуре и обезбеђење медицинске помоћи – све то представља скуп процес који траје неколико месеци. Испоставља се да је у питању немилосрдна, дрска и несавесна експлоатација сиромашних од стране богатих. Ако живимо у социјалној држави то код нас не би смело да постоји.
Још пре 100-200 година људи су говорили да је проституција експлоатација сиромашних од стране богатих, зато што нико не иде у проситутке из богатих слојева. Овде је у питању иста ствар. Тешко је замислити да ће кћерка председника велике компаније постати сурогатна мајка. Не, то је удео младих, лепих, можда не баш интелектуално развијених девојака из села, из неких радничких предграђа и тако даље.»[3]
Заправо, дати документ на овај или онај начин развија ове аргументе. Оно што је у њему суштински ново јесте управо тема могућности/немогућности крштавања детета које је рођено посредством сурогатног материнства. У овом случају се може рећи да је циљ документа да дâ потребна објашњења о сурогатном материнству друштву у којем нема јасне представе о томе шта је хришћанство и шта значи бити хришћанин. Нажалост, протекле деценије су наше људе научиле да Цркву доживљавају као својеврстан комбинат за верске услуге у којем човек може да добије оно што жели, али у којем се од њега не тражи ништа осим да плати. Зато и документ о сурогатном материнству треба разматрати у контексту општег става Руске Цркве који од родитеља очекује одговоран однос према крштењу сопственог детета.
Треба истаћи да је уопште обављање Тајне Исповести и Причешћа пре крштења детета уобичајена пракса православних хришћана и да на известан начин представља свестан избор вероисповести за своје дете. Кад се ради о крштењу детета, за разлику од крштења одраслог човека приступ решавању могућности крштења детета полази од тога да ли ће се дете васпитавати у хришћанској вери и у хришћанском моралу. Сурогатно материнство је само један од примера за то, једноставно, најочигледнији. Људи самом чињеницом оваквог избора сведоче да се њихови погледи на свет разликују од правослвних, да не прихватају ни јеванђељеске, хришћанске принципе, ни ауторитет Цркве. Не можемо да пристанемо да дете буде крштено у овој породици, јер се у суштини појављује очигледно супротно усмерење – они га крсте због нејасних разлога, а не желе да га васпитавају онако како учи Јеванђеље и како исправним сматра Православна Црква.
У овом случају се крштење, како се каже у документу, ако код њих нема покајничке промене у сопственом односу према поступку, одлаже до времена кад само дете одрасте и изрази или не изрази жељу да се крсти. Сасвим је јасно да оно не може донети свесну одлуку у узрасту од неколико месеци или пола године. Притом се специјално наводи опаска да се ако се ради о смртној опасности, крштење обавља.
У медијима и блоговима се наводи аргумент да ће вероватно бити родитеља који ће унутрашње бити спремни за покајање, али ће се чисто психолошки плашити да признају или ће их бити срамота. На то ћемо одговорити да свако покајање претпоставља превладавање стида због греха, не само звог ове врсте греха – сурогатног материнста. Труд покајања није нешто лако, посебно ако се ради о тешким греховима. Да, ради се о сопственим погрешним поступцима, речима и помислима, њиховом осуђивању и одлучности у овој осуди. Јасно је да се може претпоставити да ће у извесним случајевима неко симулирати покајање, да ће га глумити. Међутим, у том случају људи сами сносе одговорност за оно што раде. Црква их упозорава да свештеника могу да преваре, само што Бога не могу да преваре у Тајни Исповести.
У овом случају документ је више намењен томе да спречи другу ствар. Он треба да упозори на то да људи на вапијући начин сматрају да је све у реду, да су се одлично снашли, да су нашли неку девојку којој су платили, која им је пружила одређену услугу. Видите како смо успешни и срећни. Даље ћемо да живимо, да једемо, да пијемо и да се веселимо.
Црква покушава да спречи да овај принцип превлада и да почне серијска комерцијална производња, а ова опасност постоји, пошто је сурогатно материнство у већини земаља Западне Европе забрањено, тако да сународнице из суседних земаља могу постати овакво експлоатисано телесно начело.
На индиректан начин документ који разматрамо се тиче и друге теме. Код нас у принципу без исповести нико не сме да се причести. Човек се прво исповеда, а онда се причешћује. Сад се за многе родитеље који се крштавају и који желе да крсте дете у свим епархијама наше Цркве последњих година обавезно организују беседе из катехизиса. Ако људи пре тога нису учествовали у тајнама, инсистира се на томе да се исповеди бар један од родитеља. Ако рецимо, други није склон да буде хришћанин, али се слаже да ће то чинити други, да бисмо били сигурни да ће бар неко од ближњих пружити детету хришћанско васпитање.
Дакле, ако свештеник види овакво покајање треба то да саопшти архијереју. А архијереј доноси одлуку о могућности крштења сурогатног детета. Засад то код нас није масовна појава, па свештеници нису претрпани молбама сурогатних родитеља.
Може се претпоставити да ће бити ситуација кад ће родитељи крити да су родили дете уз помоћ сурогатног материнства. Безусловно, нико неће спроводити истрагу да би открио на који начин је дете дошло на свет. Али ће то помоћи да се избегну ситуације јавне саблазни које су се дешавале више пута у последње време. Односно, кад човек из јавности који је прилично познат, у свом понашању у друштву каже да је то нормално, да је то одлично. У суштини, он својим примером позива и друге да то чине.
У овом случају Црква једноставно сведочи да се не може седети на две столице: треба изабрати поступке, живот и гледишта који одговарају хришћанској традицији, традицији Православне Цркве или треба поступати у складу са својим сопственим гледиштима. Једноставно, не може се улазити у Цркву с гледиштем које је за њу неприхватљиво. То је унутрашња противречност.
[1] http://www.strasbourg-reor.org/?topicid=898
[2] http://e-vestnik.ru/analytics/irina_siluyanova_surrogatnoe_0305
[3]http://www.pravmir.ru/protoierej-dimitrij-smirnov-surrogatnoe-materinstvo-srodni-prostitucii/
