Оно што се дешава је Судњи дан за наводну опозицију, јер она никим реално не управља.
Догађаји показују да их треба «потопити» средствима парламентаризма због тога што су паразитски бескорисни.
Друго – народ Украјине има врло нејасну представу о томе шта је Европа у коју наводно жели да уђе.
Треће – бунт је показао скривене снаге на које нико није обраћао пажњу. То су неки борци, радикали итд., сви су углавном малолетници, код којих је то «хормонски», плус – «немају шта да изгубе». Власт с овим треба добро и темељно да се разабере.
Питање учествовања спољашњих емисара је отворено и реално, без обзира на то шта се с подсмехом прича о теорији завере. Нема затворених земаља, а то значи да нема слободних од спољашњих утицаја.
Четврто – бунт је конфесионалан и регионалан. Језгро чине унијати из западне Украјине. Како год окренеш, то је чињеница. «Западњаци» су у суштини гробари оне земље о којој су сањали њихови дедови.
Данас су тројица монаха Руске Православне Цркве стала између сукобљених страна и зауставила су бацање бомби. То је прилика и знак. Читава гомила бескорисних «молитвеника» с Мајдана ништа не вреди.
То је права безоблична маса. Тројица монаха РПЦ су јача него на стотине растрижених. Али, то је само за неко време. Потребан је политички компромис и одлазак бораца. Не види се ко би могао да им да јасну команду. Једном речју, све маске су пале. Видимо бесмислени и беспоштедни бунт. А још и јалов, јер су ови прегаоци страшни ако имају било какву власт.
Данас је јасно да се будућност Украјине не може прогнозирати. Мораће о многоме да се размисли, и по устима ће морати да добију они који за време мира вичу о томе да «рука неће задрхтати», а кад је гужва нестају у виду ластиног репа.
Боли ме што се овакве глупости дешавају у Кијеву. А највише ми је жао војника Унутрашње војске.
Власт се понаша, највероватније, на најисправнији могући начин, премда не идеалан.
