Учествовање РПЦ у духовном животу Северног Кавказа расте. Светски Руски Сабор, хришћанске светиње, посете првих лица православног клира и културе. Шта је данас за вернике битно у животу? О овоме и многом другом за «АиФ-СК» је говорио епископ Пјатигорски и Черкески Теофилакт.
– Недавно је епархија била домаћин намеснику Сретенског манастира, писцу, богослову и друштвеном прегаоцу архимандриту Тихону (Шевкунову). Владико, да ли сте ви као црквени човек, у сусрету с њим открили нешто ново?
– Он поседује невероватан таленат за комуникацију. У једном од његових одговора нашао сам савет и подршку: ни у ком случају не треба држати опело пре времена. Односно, не треба очајавати, не треба одустајати чак ни у случајевима кад се чини да је ситуација безизлазна, човек треба да настави да живи и да ради. Отац Тихон је нашао тачне речи за све – разумљивим, приступачним и убедљивим језиком монаха и писца.
Вратити се кући
www2.pravoslavie.ru/srpska/67857.htm– Данас се активно разматра повратак Руса на Кавказ. Ставропоље је укључено у територије које су приоритетне за пресељење сународника из иностранства...
– Кавказ је као велика кућа, отворен је за све. И проблем који се повезује са Русима је заправо много шири. Наша епархија је међутранична, налази се на територији три субјекта. И свуда мештани напуштају родна места у потрази за бољом судбином. А тамо где су традиционално живели насељавају се људи потпуно друге културе, другог језика, другачијих убеђења. Проблем замене је глобалан. А на примеру словенског становништва је много приметнији. Како се односим према иницијативи пресељења сународника? Она је добра ако људи долазе да живе КОД КУЋЕ. Веома је важно не да се просто насели земља, већ да се своји окупе код куће. Ето шта је главно.
– А како у вашу родну Чеченију вратити становништво којем је руски језик матерњи, и да ли је то потребно?
– Веома ми је тешко да категорично одговорим на ово питање. Данас видимо потпуно нову историју републике у којој је већина страница написана изнова, оне се кардинално разликују од онога што је пре било. Ако се говори о враћању Словена, укључујући и у ЧР, треба имати на уму да кад живимо код куће, ми живимо у великој породици, имамо с чим да се вратимо. Узмимо младу породицу – муж, жена и дете. Наше породице су малобројне. Људи су уверени у то да је комфор свакодневице приоритет у односу на стварање велике породице.
Српски патријарх Павле је једном рекао: староседеоци Србије не желе да имају много деце, а они који долазе на наше земље рађају много. Значи, њима је ова земља потребнија. Исте речи могу да упутим данас нашим земљацима. Нико их не приморава да оду, али се број Словена не повећава ни аритметичком прогресијом: живели су муж и жена, оставили су двоје и отишли. Ако нам је потребна ова земља, на њој треба живети, рађати и васпитавати децу, чувати своју културу и традицију. И никакви економски програми или други пројекти ништа не могу да промене ако човека ништа не вуче ка овој земљи, ако нема жеље да ту живи у великој породици.
– После познатих догађаја режим контратерористичких операција је уведен у два рејона Ставропоља...
– Трудимо се да помогнемо и да подржимо људе који су изгубили ближње. Убеђен сам да ће органи за очување реда учинити све да брзо открију починиоце злочина и да ће позвати бандите на одговорност.
Међутим, подједнако је важно и то како само друштво реагује на сличне појаве: не сме се остајати по страни – ето, невоља се није десила мени, зашто да се секирам. Ми нисмо једни другима туђи, живимо на истој земљи, наилазимо на исте проблеме и потешкоће. И ове проблеме треба решавати заједно. Пре свега, данас се уздам у козаштво, у то да ће козаци дати достојан одговор на стварне, а не виртуелне изазове, да ће испољити грађанску зрелост.
Први критичари
– Једном сте говорили о болу због Кавказа. Који смисао придајете овим речима?
– Ако се говори о мом завичају, о мом Кавказу, бол је пре свега због тога што смо разједињени. Није лако остати сам са својим невољама и проблемима. И то се посебно тиче словенског народа, руског становништва. И не ради се о томе што нас је мало и што нас овде, на Кавказу, остаје све мање. Ради се о томе што смо често сами критичари својих предака, своје вере, традиције, језика, обичаја и своје културе. Ова разједињеност је корен наше слабости. Отуда проистичу сви међунационални и међуконфесионални проблеми.
– Да ли ће духовно васпитање поправити ситуацију? Школе веронауке, заједнице?
– Школе веронауке постоје при сваком храму, похађају их и родитељи, и деца. Стичу знања о православљу, добијају одговоре на своја питања. Оваквих школа у нашој епархији има преко 100, отворено је и 50 нових заједница верујућих – у обичним и козачким селима, где засад нема храмова због различитих разлога. Људи се окупљају, подржавају једни друге, црквене службе обављају свештеници из суседних цркава. Изградњу нових храмова разматрамо као заједница, као и све што треба да се учини. Основали смо и подржавамо Дом маме у Есентукију, у Кировском рејону планирамо да отворимо дом за усамљене старије људе. Наш задатак није само да решимо човекове финансијске проблеме, главно је да му се помогне да устане на ноге, ако због година и здравственог стања може да ради. А ако не може – имамо милосрдне сестре које помажу таквим људима. Оне им пружају помоћ у намирницама, медикаментима, речима и саучествовањем.
