Настављамо разговор с братијом Сретенског манастира која ове године обележава 20. годишњицу обнављања монашког општежића. Наш саговорник је један од најстерије братије обитељи новог времена, јеромонах Клеопа (Данељан). Данас сазнајемо нешто о историји настанка манастирског врта, послушањима на економији и «манастирском детињству».
* * *
На Таворској гори. Ходочашће у Свету земљу. Јером. Јов (Гумеров) и јером. Клеопа (Данељан). Фото: јером. Игњатије (Шестаков)
– Оче Клеопо, молимо вас да нам испричате нешто о томе како сте изабрали монашки пут.
– Читајући Јеванђеље наишао сам на речи Спаситеља о томе ко су монаси, иако заправо о самом монаштву ту није било говора. То су следеће речи: «Има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради Небеског» (Мт. 19, 12). И код мене се родила слика о монаштву. Одмах сам схватио да је то за мене.
Прво сам читао само Јеванђеље, никакву другу духовну литературу нисам читао. Оно ми је открило духовни живот. Неко време сам једноставно живео по Јеванђељу; како је говорио преподобни Серафим: пливао сам у Јеванђељу. А после ми се једноставно огадио овај свет, свет робноновчаних односа, више нисам знао куда ћу и на крају сам дошао у Сретенски манастир.
– Али зашто управо у Сретенски? Какав је био манастир кад сте тек дошли овамо?
–Могу да кажем само једно: Десница Божија ме је довела у нашу обитељ.
Овамо сам дошао 1996. године у марту, за време Великог поста. Манастир је, у целини, наравно, био исти као што је сад. Истовремено, људи који су тада долазили у обитељ су још били «совјетски грађани», било је много изванредних личности од којих су неки већ напустили овај свет, а неки су отишли у свет.
Кад сам први пут угледао оца Тихона због нечега ми се учинило да личи на неког католичког кардинала. Наравно, ова слика је касније нестала, али је први утисак био баш такав.
Убрзо после хиротоније за ђакона
Ми, који смо дошли у манастир 1990-их година некако нисмо размишљали о томе да ли да извршавамо послушање или не. Ако је речено да треба да се учини, значи треба да се учини. И није важно да ли је послушање велико или није, да ли је прљаво или није, да ли је тешко или лако, да ли је ноћу или дању – послушање је и треба га обавити. На садашњој младој сабраћи се то некако не примећује. Људи који су дошли тих година имали су више искрене ревности. Тада је било више послушања, али је било више и рада на души.
– Какво је било ваше прво послушање?
Крај 1990-их
Најбоље сам запамтио просејавање старе земље на територији манастира. На десетине људи који су просто свраћали у храм, отац Аркадије је буквално хватао на путу тамо или овамо: без обзира ко су били, он их је хватао и упорно их је молио, тачније речено – приморавао их је да просејавају ову земљу. Десила се чак и следећа ствар: један човек је ишао на неки бандитски окршај, одлучио је да пре тога сврати у храм, али га је ухватио отац Аркадије и упослио га је да просејава земљу. Овај човек је то схватио као знак Промисла Божијег, послушао је оца Аркадија, није отишао на овај обрачун и тако се можда спасио од смрти.
Приликом обављања радова у башти стално смо наилазили на велико мноштво костију – људи који су некада били сахрањени на манастирском гробљу, које је било уништено у совјетско време. Све смо их сакупили и касније сахранили код поклоничког крста у близини улаза у манастир.
Монах Аркадије
Пут од улаза у манастир до храма звао је «стаза Царских мученика», ту је засадио руже и сваку ружу је назвао именом неког од Царских страстотрпаца: царица Александра, царевић Алексије и тако даље.
Овакав однос према послушању више нисам видео, он је био спреман да положи живот за њега. Због неких ствари би човек могао да га осуди, али таква љубав према послушању је просто задивљујућа. Договарао се с расадницима, неко му је доносио ове руже – уређивао је терен. Чак и кад више није могао да хода, довозили су га у врт у инвалидским колицима и он је покушавао нешто да учини за своје ружице.
Сећам се, оваплоћењем пакла на земљи је због нечега сматрао Пољску – сам је дуго времена живео у Западној Украјини и вероватно је тамо свашта доживео од унијата. Кад је једном неко посегнуо на његов врт отац Аркадије је све послао у Пољску. «Идите у своју Пољску!» - то је била најстрашнија погрдна реч.
На самом почетку сам отприлике пола године живео с њим у истој келији. Његов карактер је био, благо речено, сложен – зато се сад и сам чудим како сам могао да живим с њим. Вероватно је то због тога што смо тада имали веома много послушања и кад бисмо дошли у келију, просто смо падали. Било је нормално радити до ноћи.
– Која послушања сте још обављали у току живота у манастиру?
– Најразличитија, радио сам на скоро свим манастирским пословима. Имао сам послушања у трпезарији, у магацину с књигама. Био сам у ризници – и то је тешко послушање, посебно уочи архијерејских служби. Пре доласка архијереја радили смо до 4-5 ујутру, а онда бисмо још ишли на службу.
Заједно с оцем Кипријаном радио сам на уређивању просторије за печење просфора. На почетку је било сасвим незгодно, прве просфоре смо пекли ноћу у кухињи. А сад је наша просторија за печење просфора просто за углед, код нас долазе на обуку људи из најразличитијих крајева, чак и из иностранства.
За време послушања у ризници. Јерођакон Макарије (Лободјук) (1972-2010) и отац Клеопа
Једно време сам био начелник скита. Живео сам у скиту с оцем Зосимом, сваког јутра смо служили литургију: ја сам служио, а отац Зосима, који тада још није био свештеник, је певао.
Раније је у манастиру постојао добар братски хор. Појали смо отац Серафим, отац Зосима, отац Лука и ја. И нама се свиђало да певамо, и наши парохијани су били врло задовољни. Недељом и на празнике смо певали на раној литуригји, а онда смо служили касну. И то смо доживљавали потпуно нормално, чак и с радошћу. Можда нисмо имали довољно снаге, али је у духовном смислу било јако добро.
– Да ли је појава богословске школе утицала на манастирски живот?
– Вероватно да јесте. С појавом богословске школе братија су почела некако мање да опште, мало смо се удаљили. Могуће је да смо једноставно одрасли. Али «манастирског детињства» кад смо сви били заједно, сећам се као најрадоснијег времена у свом животу.
Али, веома сам желео да похађам богословску школу и чим се појавила, уписао сам се у њу. Веома ми се свиђало да учим. Није ми се свиђало да полажем испите, али да учим, да сазнајем нешто ново – то је баш лепо.
– Оче Клеопо, ви сте манастирски економ. У чему се састоји ово послушање и какву улогу игра у манастирском животу?
– Економ одговара за сав привредни живот манастира – за градњу у обитељи, за радно стање манастирских објеката и манастирске технике, за уређење и чистоћу територије. Данас је због повећаног обима посла ово послушање подељено на неколико наше сабраће; на пример, за градњу одговара отац Амвросије. А раније је, наравно, било теже. Радови у манастиру, куповина, грађевински моменти – то још и некакако, али комуникација с градским властима ми је нарочито тешко падала. Неко уме да гради односе с људима на власти, али мени је то било врло тешко.
Јером. Клеопа (Данељан). Фото: архим. Тихон (Шевкунов)
Специфичност економског послушања се састоји у томе да оно нема ни почетка, ни краја. Све што је везано за економску страну, прожима манастир са свих страна. Зато је посао непрегледан и никад не може да се заврши. Раније сам радио у просторији за печење просфора – тамо конкретно видиш свој задатак, обављаш га и кад га обавиш, имаш неко задовољство од свог рада. А овде се никад ништа не завршава, стално се отварају нови и нови послови.
– Да ли оваква стална брига за земаљске потребне омета монашки живот?
– Послушање у принципу не може да представља сметњу по монашки живот. Као што пише светитељ Игњатије (Брјанчанинов): «Користан посао, нарочито служба која је повезана с одговорношћу, не омета стражење над собом – он упућује на овакво стражење. Тим пре ка стражењу усмеравају манастирска послушања кад се обављају како треба.» Монашки живот омета – највише га омета – разонода. Гледање филма, слушање музике – ово одвлачи од монашког живота. Роптање представља сметњу, а нипошто не послушање.
– Често људи постављају питање: «Како се монашки живот може одвијати у центру Москве, у мегаполису, где унаоколо има толико саблазни?» Како бисте могли да одговорите на ово питање?
– Поштено говорећи, уопште не примећујем све ове саблазни. Таштина не продире у манастир ако је човек сам не пусти.
У Светој земљи, 2005. Фото: јером. Игњатије (Шестаков)
– Молимо вас да кажете с којим проблемима људи сад обично долазе на исповест, шта данас највише омета духовни живот?
– Чини ми се да је данас главни проблем осуђивање, пребацивање одговорности са себе на ближње. У духовном животу је најопасније кад човек не жели да призна да је сам крив за своје грехове.
– Вероватно сте за време свог служења у звању свештеника стекли духовну децу...
– Не, ма каква деца! Има људи који једноставно долазе код мене. Како могу да водим људе ако сам и сам слеп? Могу само да кажем нешто што сам прочитао у Јеванђељу и код светих отаца – и то је све.
