1. фебруара 2014. године навршава се 5 година од интронизације Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Кирила. Намесник, братија и парохијани Сретенског ставропигијалног манастира, студенти Сретенске богословске школе, и наравно, редакција портала Православије.Ru са свим својим многобројним читаоцима свим срцем честитају поглавару Руске Цркве петогодишњицу устоличења, желе му дуг живот и свесилну помоћ Божију у ношењу изузетно тешког крста управљања највећом Помесном Православном Црквом на свету.
Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил
Уочи овог празничног дана замолили смо руководиоца Патријаршијске службе за штампу, ђакона Александра Волкова, да исприча нешто о Његовој Светости Патријарху са стране која је мало позната широкој публици – као о пастиру, монаху и проповеднику у чијем животу се очигледно осећа деловање Божанског Промисла.
Животни ритам Његове Светости
— Да, заиста, распоред Патријарха је такав да човек налазећи се поред њега не може да схвати како може све то да прими и да издржи.
Али, с друге стране, ако се налази поред њега, види да Свјатејши своје снаге пре свега црпи из личног, веома дубоког духовног живота и да управо према њему мери све остало. Свој живот гради на духовној основи. Пада ми на памет позната јеванђељска истина: «Оно што је немогуће људима, могуће је Богу» (Лк. 18, 27). Овде се на првом месту налази молитва.
Његов дан почиње молитвом, као и дан сваког православца. Патријарх свакодневно обавља правила и богослужења, скривено од људских очију, у храму своје резиденције у Переделкину. Овде, у Даниловом манастиру Свјатејши пре почетка радног дана и по његовом завршетку долази у храм, целива иконе и светиње.
Његова Светост пред Престолом
Али, чак је и ова страна – спољашња. А унутра је потпуна свест о томе да је Патријарх у Божијим рукама. Као што је Његова Светост више пута говорио, Бог не даје крст који премашује људске снаге и ако се живот поглавара Руске Цркве одвија на овакав начин, у томе се несумњиво огледа Промисао Божији, како о њему, тако разуме се, и о целој нашој Помесној Цркви. Вероватно је сад, у данашњим условима, једноставно немогућ миран и уједначен живот поглавара, седокосог старца, који посао усклађује с временом које је неопходно за одмор.
— Ипак, нашим читаоцима би било занимљиво и корисно да сазнају, да се упознају с тим у колико сати Свјатејши устаје, колико спава. Људи који се налазе на прилично високом положају одлично знају да се без устаљеног распореда тешко нешто може постићи, чак и поред молитве за помоћ упућене Богу.
— Јасно вам је да могу да говорим само о оним стварима које сам видим.
Патријарх устаје рано ујутру и после молитвеног правила и доручка одлази у Даниловску резиденцију. Ако треба да служи, а то се дешава прилично често, устаје још раније.
Пре подне Његова Светост прегледа документа и среће се са сарадницима из Патријаршије. Поподне почињу званични сусрети и преговори. Код Патријарха често долазе разни гости: и свештенослужитељи, и представници Помесних Православних Цркава, и представници других хришћанских конфесија, других верских заједница, различити друштвени и политички радници. Много је људи који желе да се сретну с њим, који чекају на ове сусрете. Зато је често дан Његове Светости распоређен по минутима и колико видим, Патријарху практично не преостаје слободног времена.
Овакви сусрети обично трају до шест сати увече, после чега Патријарх поново ради с документима, вечера и у седам, осам, а понекад и девет сати увече и одлази кући. Ту се наставља рад с документима и радни дан се завршава скоро у поноћ.
Потребан је огроман интелектуални и емоционални напор да би се издржао такав график.
— А како човек може да прочита 300 страница текста дневно и да пред крај ових 300 страница схвата шта је ту написано? Па то није роман, није лепа књижевност.
— Да, то није роман. У питању су текстови различитог садржаја, документа на различитим нивоима, различитих праваца и размера и на сваки од њих треба реаговати различито, треба се врло брзо пребацивати из једног круга у други.
Мислим да је то нормална појава, да је то природна последица гигантског рада који се сад одвија у Цркви под руководством Његове Светости Патријарха.
Ако се говори о томе где је Патријарх све то научио, ту се огледа и дугогодишње искуство рада у Одељењу за спољашње црквене везе (Његова Светост је учествовао у практично свим кључним догађајима из црквеног живота за последњих 40 година), али наравно, и огромно духовно и животно искуство.
Богослужења и молитвено правило
— У хришћанима се сад развија млакост: многи мирјани не одлазе на бденија, пропуштају чак и литургију недељом. У овом смислу Свјатејши, наравно, свима нама може да послужи као пример. Колико често служи?
— Патријарх служи сваке недеље, плус једно-два богослужења радним данима – у просеку, то су два-три богослужења недељно. Парохијски свештеник вероватно служи чешће, али је за Патријарха с обзиром на његову заузетост и послове – то веома много. У протеклој години је обавио 237 богослужења, то је скоро осам месеци свакодневних служби. А што је још веома важно – треба имати у виду да се многа од ових богослужења не одвијају у Москви, већ у току сложених путовања. Уобичајени распоред путовања је следећи: лет, долазак, вечерње богослужење и беседа упућена људима који дочекују Патријарха. Затим вечера с епископатом и представницима локалних власти – то је такође проповед, пошто Патријарх неформалне сусрете такве врсте опет користи за отворен разговор о Цркви, о пастирском служењу. Ту никад нема неких празних прича о времену или о локалним обичајима. Ујутру је Литургија, проповед, благосиљање верника, кратка пауза, обилазак храмова и неки други елементи из програма посете, поново авион, лет. То није баш лак посао, али су у његовом центру увек – богослужење и проповед.
И кад човек себи постави питање – одакле му снага за све то, треба имати на уму да је свако богослужење које обавља Патријарх (пре свега, наравно, Литургија) – огроман духовни догађај за њега лично. Ја се увек молим у олтару кад Његова Светост служи Евхаристију, и ниједном нисам видео да је обавља уморно, равнодушно, или како се каже «на устаљени начин». Увек црпи снагу из самог богослужења, лако му је на служби.
Патријарх увек наглас чита молитве Евхаристијског канона, тајне и свештеничке молитве. То је давнашња петроградска традиција. Она помаже људима који се налазе на богослужењу да схвате и да постану свесни, с једне стране, самог богослужења, а с друге стране – интензитета Патријархове погружености у молитву. Човек је и сам у том тренутку принуђен – јер му једноставно ништа друго не преостаје – да се дубоко моли. И то је, наравно, драгоцено!
Сваки пут, чак и ако литургију у извесном периоду служи свакодневно, Патријарх служи као први пут. С веома снажним осећањима. И то, наравно, представља јак подстицај за људе који се моле заједно с њим.
— Али, и за време Великог поста, у току дана кад литургија није предвиђена Уставом, Његова Светост често служи?
— Да, у току прве и Страсне седмице Великог поста Патријарх обавља свакодневна богослужења ујутру и увече.
Великопосна служба Његове Светости Патријарха Кирила
Ова богослужења су тако дугачка да млади људи – ипођакони Свјатејшег и сарадници из Патријаршије који се налазе поред њега – до средине службе већ буквално падају с ногу од умора. То се заиста дешавало неколико пута.
А Патријарху ове главне седмице у црквеној години дају изузетно јак духовни набој за целу годину.
Прво, у току прве године његовог служења као Патријарха мислили смо да ће следећег дана служба бити отказана, а затим, наредног дана...
— Онда сте мислили да ће то бити следеће године...
— Да, прве године смо баш тако мислили: «Лепо је било време, службе сваки дан, али следеће године је готово.» Али, не: и следеће године, и две године касније Његова Светост је служио и служиће свакодневно у току ових седмица.
Притом он сам чита сва чинопоследовања. И чак ако не служи лично на јутарњим богослужењима у току Великог поста, обавезно им присуствује, моли се, не дозвољава да се пропусти било шта из уставног богослужбеног круга.
— Односно, у присуству Свјатејшег се читају три катизме на јутрењу?
— Да. Ако у то време служи у манастирима, све се чита у потпуности. Кад се човек нађе у тој богослужбеној стихији у току целе седмице – од недеље до недеље, на себе и на свет око себе почиње да гледа потпуно другим очима.
Православни људи често питају: «Како да сазнамо нешто о Патријарху?» У одговор све позивам да иду на богослужења кад он служи – у Москви или у регионима кад допутује у њих. Све остало је секундарно у поређењу с то с каквим духовним интензитетом служи и какву снагу човек добија после овог богослужења.
— Другим речима, окосницу духовног живота Патријарха чини богослужење?
— Да, као и сваког свештенослужитеља. Наравно, сви клирици су различити: једнима је важна друштвена делатност, други више воле да се баве богословљем или другим црквеним наукама. Није да више воле, него су неким људима одређене ствари природније, и вероватно у томе нема ничег неправилног.
Али за Патријарха главно у животу остаје богослужење, а посебно Евхаристија. Он увек с огромном радошћу служи Литургију.
Где се одмара душа Свјатејшег
— Да ли Свјатејши има нека омиљена места за молитвено осамљивање, места на којима се осећа као код куће?
— Патријарх веома воли да дође на Соловке. Сад се тамо постепено, између осталог, и захваљујући његовој бризи и старању, обнавља скитски живот. Свјатејши веома воли Валаам, исто као што је и покојни патријарх Алексије волео ово острво.
С братијом Соловјецког манастира. Фото. С.Веретељников / Православије.Ru
Мислим да посебно место у његовој души заузимају Смоленск и Калињинград.
Његова Светост веома поштује Смоленску икону Мајке Божије, која се налази у смоленској саборној цркви. Више пута је говорио да је то била прва светиња на коју је наишао по доласку у Смоленск из Санк-Петербурга, тадашњег Лењинграда.
И наравно, Калињинград је веома драг његовом срцу.
— Да, толико година на катедри...
— Чак се не ради о томе колико је година Свјатејши провео на овој катедри.
Калињинградска епархија је дословно створена његовим рукама, јер пре него што је он постављен на ту катедру тамо уопште није било ниједног православног храма. Ниједног! То је била потпуно атеистичка област Совјетског Савеза, духовно спаљена земља.
Кад је архиепископ Кирил допутовао тамо и кад је дошао код овлашћеног лица за питања религије како би епархији било предато срушено здање храма речено му је: «Да, дајемо вам овај храм,» а иза леђа је чуо: «Четрдесет година вам нисмо дали овај храм, сад ћете га још четрдесет година обнављати».
А данас видимо потпуно невероватну слику: епархијски живот ври, храмови, деца, омладина – чини се да је увек било тако, док се све то стварало рукама архиепископа, а затим митрополита Кирила за 25 година његовог боравка на Смоленској катедри. Наравно, то оставља веома снажан утисак.
Како поднети ударац
Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил
— Свјатејшем заиста није лако. Међутим, прва ствар која му, по мом мишљењу, дозвољава да поднесе ударце јесте то што не испитује циљеве ових удараца.
Патријарх се не бави свакодневном анализом свих напада који се обрушавају на Цркву и на њега лично. «Рефлексија» овим поводом уопште није његова брига, није његов стил живота. Наравно, дешавају се непријатне ствари, нешто човека може да повреди, али све је то секундарно у односу на оно што је основно у његовом животу – на крст поглавара Руске Православне Цркве.
Његова Светост је више пута говорио да Руска Црква коју он води, као што је говорила људима о јеванђељској истини, тако ће и говорити о њој – без сваких пропуста и попуста. Како је називала грех грехом, тако ће га и називати. И никаквих заобилазних путева, никаквог попуштања овде није било и неће бити.
Став Патријарха је следећи: Црква обавља своје велико дело – служи спасењу људи, а он као поглавар Помесне Руске Цркве, чини све како би народ који му је Бог поверио, стекао спасење и како би до сваког човека допрле речи јеванђељске проповеди. А све остало што долази споља – не треба ни за тренутак да поколеба нашу увереност у то да Црква обавља своје спасоносно дело.
— «Ради шта треба и нека буде што ће бити»?
— Вероватно да. Притом, наравно, треба имати на уму да Руска Православна Црква – посебно на територији Русије – данас живи у изузетно повољним условима, каквих (ако се све споји и анализира) вероватно није било од момента њеног рођења на обалама Дњепра.
Умесно би било упоредити наш црквени живот с јеванђељском причом о талентима, кад Господ даје таленат човеку, а затим тражи одговор од њега. Ево, и сад Господ нашој Цркви пружа огромне могућности за проповед Јеванђеља. И јасно је да смо у тако погодним условима сви ми као чланови Цркве, дужни да умножимо таленте које нам је Бог дао.
Биће нетачно ако се каже да смо ето «доживели такве и такве ударце, ти и ти су нас вређали – лично или целу Цркву, - и зато нешто нисмо могли да учинимо». Не, наравно. Црква се труди да оствари све могућности и таленте које Јој Господ сад, у нашој савременој Русији дарује. И наравно, сва она дела која данас у Цркви остварује лично Патријарх или која се одвијају под његовим вођством – све су то напори за умножавање могућности које нам Господ даје.
— Притом Његова Светост има иза себе још и изузетно богато животно искуство у совјетском уређењу, а да не говоримо о томе да су му отац и деда били свештеници.
— Несумњиво, у вођењу црквеног брода Патријарху помаже његово огромно лично духовно искуство које је, са своје стране, укорењено у изванредној црквеној традицији Санкт-Петербурга (ако хоћете, Лењинграда из совјетског времена). Од малих ногу Свјатејши је доспео у плодну средину лењинградских пастира с којима се дружио у току многих година свог живота, црпећи од њих све оно што је корисно и неопходно, а што му је касније добро дошло у његовом високом служењу.
Изузетно богато искуство опстанка Цркве у совјетском периоду дало је Патријарху поимање о томе да је Христова Црква – и он често говори о томе одговарајући на оптужбе о преплитању Цркве и државе – живела и опстајала у свим условима и у свим односима власти и људи на власти према њој. Сад је тај однос сасвим позитиван и повољан, у позним совјетским годинама је био тежак и понижавајући, у време после револуције се граничио са жељом да се Црква потпуно уништи.
Дакле, без обзира на то, Црква је жива. Мењају се људи на власти, али се Црква не плаши ових промена, то је, као што је већ било речи о томе, «промена политичке климе» у земљи.
Црква је живела, живи и живеће не захваљујући помоћи власти и не упркос препрекама које јој неки постављају, већ зато што је у њој жив Христос.
Монаштво, исповест и духовно руковођење
У келији преп. Серафима Саровског. Фото: В. Ходаков / Expo.Pravoslavie.Ru
— Патријарх се придржава монашког правила. И сам се према томе врло ревносно односи и друге монахе (нарочито оне који живе у манастирима) позива на врло строго поштовање молитвеног правила. Тешко да могу да кажем нешто више пошто се ради о личном духовном животу Свјатејшег.
— Често имамо прилике да чујемо да практично више нема стараца, да се може живети и «по својој памети». Притом знамо да је сам Свјатејши за свог духовника изабрао оптинског старца Илију – практично свог вршњака с којим је заједно похађао лењинградску Академију. Какав значај Патријарх придаје духовном руководству?
— Очигледно је да ако нема много стараца, они не могу да руководе редовно свим православним хришћанима. Важнија је друга ствар. Његова Светост је више пута понављао и монасима, и клирицима, и мирјанима да је изузетно важно сачувати духовну традицију која постоји у Цркви: традицију исповести, причешћивања и духовног општења човека са свештеником. Пре свега, традицију редовне исповести.
У тајни покајања, у тајни промене ума (како се ова реч преводи с грчког) састоји се веома дубока духовна компонента. Патријарх је више пута говорио да је исповест најважнији инструмент за правилно уређење људског живота. И човек треба да прибегава исповести онолико често колико то захтева душа, а нипошто не једном или четири пута годишње у току постова.
Са схиархимандритом Илијом
Наравно, врло је важно то што духовник Патријарха, схиархимандрит Илија, живи с њим у резиденцији у Переделкину. Отац Илија тамо прима људе, тамо служи с Патријархом сваки пут кад он служи у домаћем храму. Узгред речено, веома је важно и то да је отац Илија носилац атонске духовне традиције: он је преко десет година био духовник братије манастира Светог Пантелејмона. Тачно сте запазили да се духовник Патријарха практично школовао заједно с њим у лењинградским духовним школама. И мера духовног поверења у оца Илију је таква да Патријарх повија своју главу пред школским другом. То нам даје пример како се треба односити према духовнику. Истовремено, пружа људима могућност да стекну слику о духовном животу Његове Светости.
Промисао у животу Патријарха
— А да ли се дешава да Патријарх подигне крајичак завесе изнад свог духовног живота, да на пример, исприча неке душевно корисне догађаје из живота?
— Да, Свјатејши нам понекад говори о догађајима из свог живота или из живота своје породице.
Веома ми се свиђа прича о врећи брашна. Деда Његове Светости, Василије Степанович, је око тридесет година провео у затворима и логорима због борбе против обновљенчества. Први пут је ухапшен двадесетих година. Жена је остала сама са седморо деце и преплашено је упитала Василија пре него што је одведен у затвор: «С ким нас остављаш? Сви ћемо помрети! Глад је!» А он је одговорио да иде да страда за Христа и зато породици ништа неће бити – Господ ће све уредити. То су биле прилично одговорне речи, јер су живели у Поволжју, а тамо је харала глад.
И у извесном тренутку у кући није остало ништа – чак ни прегршт брашна. Увече су испечене последње лепињице за седморо деце и Параскева Ивановна је рекла: «Децо, немамо шта да једемо сутра – сутра ћемо почети да умиремо.» У току ноћи се десило чудо: зачуло се куцање на прозору, а поред врата се налазила врећа брашна... И ова врећа је спасила породицу потоњег Патријарха.
То је наизглед ситан догађај (узгред речено, сад се сазнало ко је био ноћни гост) који показује с каквим страхопоштовањем се Патријарх односи према свом деди-исповеднику којег сматра примером за углед.
Омиљена тема проповеди
Његова Светост Паријарх Московски и целе Русије Кирил. Фото: А.Поспелов / Православије.Ru
— Па не, све се то може објаснити.
И одмах треба рећи, како се ниједан свештенослужитељ не би преварио кад види проповеднички дар Његове Светости, да и сам може тек тако, без припреме, да изађе и да одржи проповед: ето, има дар Божији – и то је довољно!
Патријарх несумњиво поседује дар проповедништва ако се говори са световне тачке гледишта, његови ораторски дарови су изузетни за данашње време. Међутим, то не потире чињеницу да се веома и веома брижљиво припрема за сваки свој јави говор – наравно, пре свега за проповед. Пре него што је одржи он пажљиво чита зачала из Јеванђеља и Апостола (као што знате, скоро увек држи проповеди на основу њих) и њихово тумачење, чита светоотачку литературу и много тога другог. Сигурно знам да велики део живота Његова Светост посвећује припреми за проповед.
— Значи, и овде је, без обзира на таленат, обавезан рад?
— Наравно. Патријарх се увек труди да се усредсреди на бар пет минута пре почетка проповед. Он моли да му на извесно време после причешћа у олтару људи не прилазе за благослов, увек моли да се људи према томе односе с разумевањем. Извесно време седи, размишља о проповеди, концентрише се, нешто формулише. Скоро увек има при себи лист папира на којем код куће нешто прибележи руком. Понавља то у себи, односно ради се о суштинском интелектуалном припремном раду. Зато не треба мисити да је Патријарх тек тако изашао и да је одржао беседу expromt.
— А да ли Његова Светост има омиљену тему проповеди, којој се стално враћа?
— У својим проповедима Патријарх с најразличитијих страна води верујућег човека ка томе да постане свестан да главни у његовом животу треба да буде Христос – а не породица, посао или неке друге компоненте, чак и ако су веома важне.
Божанска димензија живота треба да буде главна. И ако буде таква, цео човеков остали живот ће се градити правилно, како с духовне, тако и с људске тачке гледишта.
Све је то дубоко укорењено у Јеванђељу, јер нас и Господ позива: «Иштите најпре Царство Божије, и правду Његову, и ово ће вам се све додати» (Мт. 6, 33).
С ђаконом Александром Волковом
разговарао је Антон Поспелов
