Преосвештени Епископ липљански г. Јован, у име Патријарха Српског као администратора Епархије славонске, у пратњи директора Секретаријата за вере Владе Републике Српске г. Драгана Давидовића, посетио је 30. јануара 2014. године храм Светог Илије и стратишта српског народа у селу Млака.
На плавном подручју реке Саве, у селу Млака, пре Другог светског рата живело је око хиљаду и две стотине становника који су се бавили узгојем стоке и обрадом земљишта. Због честог изливања Саве број култура које су се могле узгајати био је минималан те је најзаступљенији био кукуруз.
Прве усташке снаге које су долазиле у село већ почетком 1941. године били су припадници усташке заштите, такозвани Мачековци. На самом почетку рата на нашим просторима, после капитулације Краљевине Југославије, селом Млака су почеле патролирати усташке снаге те су почела и прва привођења ради успостављања власти НДХ. У априлу 1941. године ухапшено је шездесет виђенијих домаћина села Млака и одведено у логор Јасеновац. Након краћег задржавања враћени су кућама. Прва жртва села Млаке био је Миле Крлић који је ишао у логор Јасеновац да интервенише да се пусте ухапшени житељи његовог села.
Иако у великој несигурности, становници Млаке су живели на својим огњиштима све до априла 1942. године. Крајем 1941. године Млака је добила прву сталну усташку посаду – две сатније. Средином марта 1942. године у село долази римокатолички свештеник из Загреба који уз помоћ усташа организује покрштавање православних становника Млаке уз изговор да ће им на тај начин бити обезбеђен несметан живот. Након одређене припреме која је трајала десетак дана покрштавање је обављено у парохијском дому. Према сведочанству преживелих покрштавање се састојало у изговарању формуле: „Нисам више православац него чист Хрват.“ Један број становника села није био на покрштавању јер су успели да се сакрију или на неки други начин избегну привођење.
Међутим, и поред покрштавања за мештане Млаке наступили су ускоро најтежи дани. Пошто се почетком априла у селу окупио већи број усташа почеле су припреме за хапшења. Будући да се Сава била излила и да је већи део села био поплављен почело је одузимање чамаца од свих становника села да би се спречило бежање преко реке у још увек слободне крајеве под Козаром. Ипак на тај начин покољ су успели избећи мештани села Јабланац. Већ 13. на 14. април сви мештани Млаке били су похапшени и спроведени у сеоску школу и парохијски дом. Већ првог дана хапшења усташе су у селу убиле двадесет и шест људи и покопали их на ђубришту. Као разлог за одвођење људи у логор Јасеновац послужио је инсцениран догађај у селу. Наиме, усташе су донеле из Јасеновца три леша већ убијених логораша, обукли им усташке униформе и то представили као напад одбеглих сељана на њихове снаге. Због тога су решили да сви Млачани морају поћи у логор. Након неколико дана задржавања у школи и парохијском дому, прво су велики број жена и деце одвезли у Јасеновац а потом и везаних мушкараца. Мушкарци из села Млаке који су доведени у Јасеновац били у међу првим жртвама које су превезене у Доњу Градину и тамо ликвидиране.
Будући да су испразнили село, усташе су почеле са претресом кућа и са прикупљањем свега онога што су могли наћи: новца, драгоцености, хране и свега осталог. Ускоро је почело одвожење прикупљене хране и стоке из села лађама за Јасеновац и друга места.
Међу одведеним Млачанима у Јасеновац вршен је одабир на способне и неспособне за рад. Жене и деца су убрзо били транспортовани у логор Стара Градишка. Старији мушкарци су свој живот окончавали у Доњој Градини док су млађи слати за Земун и Старо сајмиште одакле су одведени на рад у Немачку и Норвешку. Иста подела је вршена и у Старој Градишки међу женама и децом. Овде су децу одвајали од мајки и држали их посебно затворене у најтежим условима. Веома ретко су добијали нешто хране тако да су већину времена проводили гладни. Из Старе Градишке су често одлазили камиони са децом који су их одводили на усвајање и поделу међу Хрватима и Немцима. Наравно, том приликом су им се мењала имена и на тај начин они су губили сваку везу са својим пореклом. Тек појединци су успели након рата да пронађу своје породице или бар да сазнају шта се са њима десило. Поред преживеле деце из села Млака која су имала срећу да буду на неки начин изведена из логора, познато је по имену 286 деце која су пострадала у селу и логорима.
Након протеривања становника села Млака, усташке снаге су користиле сеоска имања за узгајање неопходних намирница за издржавање логора и усташке војске. Као радну снагу на пространим млачким имањима доводили су логораше из Јасеновца. Постојало је погрешно тумачење да је Млака била женски логор управо због тога што су навећи број запослених на економији чиниле жене које су биле способне за рад. Међутим, на истим имањима али на другим врстама послова били су ангажовани и мушкарци. Жене су се обично бавиле пољским пословима око брања кукуруза, прикупљања сена и узгајања других врста док су мушкарци радили на извлачењу дрва из шуме.
Услови рада су били више него нељудски. Скоро свакодневно мокри, у блату и води, без могућности да одржавају основну личну хигијену, жене и мушкарци су били приморани да раде од изласка до заласка сунца а највише у дугим летњим данима. Усташе које су пратиле лоограше на рад врло често су се над њима иживљавали те је велики број њих окончавао свој живот на месту где су радили. Убијене логораше усташе су бацале у сеоске бунаре, закопавале на ђубришта или једноставно бацале у реку. Скоро свакодневно до Млаке су допловљавали лешеви убијених логораша из Јасеновца. Због свега тога, Млака и њене њиве су претворене у једно велико гробље не само Млачана већ и многих других логораша Јасеновца који су доведени са разних страна.
Међутим, одвођење на рад била је и прилика да се побегне, тако да је један број логораша успео да надљудским напорима дође до слободе. Неки су у том покушају изгубили живот.
Након свих стравичних догађања у селу Млака током Другог светског рата, 1945. године, након окончања рата, у село се вратило свега стотину и шездесет становника.
Приликом посете, владика Јован и г. Давидовић су се упутили у стање храма, који је девастиран у прошлом рату, околних стратишта, као и два споменика подигнута у овом селу, и изразили уверење да је неопходно приступити обнови и озбиљнијем обележавању стратишта у Млаки и очувању спомена жртава нашег Новог Косова.
Приликом посете цркви, владику Јована и Драгана Давидовића срео је г. Дагоберт, Аустријанац који умировљеничке дане проводи у Млаки и понудио се да помогне приликом обнове цркве, рекавши: „Чуо сам да је у овој цркви пострадало много људи, и зато она мора да се обнови, јер праштати морамо, како нас учи наша вера, али заборављати не смемо!“
