Београдске приче: Капела Свете Петке једно од места најснажније београдске духовности. Вода престала да тече на почетку Првог светског рата, а када је поново потекла, војевање је окончано
У Београду постоји мало места која житељима главног града уливају тако јако поштовање као што је то капела Свете Петке на Калемегдану. Уз зидине Београдске тврђаве свила се уз Цркву Ружицу, изнад извора чудотворне воде који је многима донео исцељење
Није то од јуче. Вековима уназад путописци који су пролазили кроз наш град бележили су посебан однос овдашњих житеља према том извору. Често обесне Османлије нису давале Србима да му прилазе због близине самог војног утврђења, а када су Аустријанци запосели град почетком 18. века укинули су ту забрану, али су убрзо остали затечени силном навалом ондашњег народа као и поштовањем које је имало према београдској светој води.
Извор је посвећен Светој Петки, заштитници града која је дуго почивала у Храму Успенија Пресвете Богородице, који је Сулејман претворио у џамију, да би је касније Аустријанци потпуно срушили. Мошти светитељке су понели са собом Срби који су били прогнани у Истанбул, да би после векова лутања, од Варне стигле до румунског града Јаши, у којем се и данас налазе.
Данашњи изглед капеле начињен је према пројекту једног од највећих српских архитеката Момира Коруновића, 1937. године. Како нам је објаснила Ђурђија Боровњак, истраживач и аутор публикације „Верски објекти у Београду“, поводом изложбе приређене у Историјском архиву града, на месту данашње капеле постојала је стара богомоља из времена после 1867. године и одласка Турака из Београда.
- Коруновић се определио за принцип поштовања стања које је затекао, и у пројектовању није желео да ремети затечени амбијент и просторну целину – објаснила је Ђурђија Боровњак визије старог архитекте. – Међутим, на самом почетку радова, односно приликом копања темеља, појавили су се први проблеми.
Градитељи цркве су после неколико удара ашовом налетели на скелете. То су били остаци бранилаца Београда из 1914. и 1915. године. Очигледно је да су остали затрпани у једном од многобројних ровова који су опасавали Калемегдан и обале Саве и Дунава, одакле су бранили град од надмоћнијих и бројнијих Аустроугара и Немаца. Данас су кости хероја пребачене у спомен-костурницу испод Јакшићеве куле, тек неколико десетина метара од места где су их куршуми сустигли и одвојили од овоземаљског битисања.
ДРАГОЦЕН СНИМАК
ЈЕДНА од најдрагоценијих фотографија коју је успела да пронађе Ђурђија Боровњак јесте снимак који се чува у Историјском архиву Београда.
На снимку су патријарх српски Варнава и Милосав Стојадиновић, потпредседник Општине града Београда, испред старе Капеле Свете Петке, снимљени 1931. године. Донедавно је било уврежено мишљење да више нема снимака цркве која је претходила данашњој, али марљиво истраживање наше саговорнице ипак је дало сјајан резултат, а нама задовољство да створимо представу о том времену.
УСАХНУО ПА УДАХНУО
ИЗВОР воде испод Капеле Свете Петке само једном је током историје усахнуо. Како нам је потврдио отац Душко Јовичић, свештеник који брижно води рачуна о ове две богомоље, на самом почетку Првог светског рата извор је напрасно пресушио, што је умногоме протумачено као веома лош знак.
Истина, тако је и било, и уследила је српска голгота и злопаћење по албанским гудурама, да би последњих ратних месеци вода поново потекла. То је било о дану Светог апостола Онисима, 28. фебруара 1918. године. Тада се и у народ вратила већ помало усахла нада да ће слобода опет стићи у Београд, а да ће га окупатори напустити.
Тако је и било.
