Недавно се у штампи појавио низ чланака у којима су неки грчки јерарси изразили своје мишљење о положају Руске Православне Цркве по питањима која се односе на живот свих помесних Православних Цркава. Председник Одељења спољних црквених веза, Митрополит волоколамски Г. Иларион, дао је интервју за портал Православие.Ру поводом недавних изјава Митрополита халкидонског Атанасија и Митрополита пруског Елпидофора.
– Готово да нема помесне Православне Цркве која одржава толико интензивну комуникацију са другим помесним Црквама, као Руска. Патријарх московски и све Русије Г. Кирил је само прошле године богослужио и водио братске дијалоге са предстојатељима 13 помесних Православних Цркава (тј. са свима, осим са једним), а са некима од њих и у више наврата. Долази до врло активне размене делегација на нивоу јерараха, теолога, свештенства и мирјана.
Ако, пак, говоримо о општеправославним контактима, онда се Свеправославни Сабор припрема већ више од 50 година, а Руска Православна Црква од самог почетка па до данас узима активно учешће у припремним радњама. Штавише, Московска патријаршија управо придајући предстојећем Сабору велики значај, темељно проучава све теме које ће бити изнесене на њему. Друга је ствар што су се припремне методе које су коришћене на свеправославном нивоу досад показале као недовољно ефектне, због чега се то толико и одужило. Мишљења сам да је за активацију предсаборног процеса, пре свега, потребно основати један ефикасан свеправославни орган, који ће бити у стању да ову иницијативу доведе до краја. Ако имамо пред собом такав важан циљ, онда је неопходно окупљати се због припремних радњи не једном у неколико година већ, рецимо, на месечном нивоу.
– Разматра ли се тема Свеправославног Сабора међу највишим црквеним великодостојницима?
– Тема Сабора се редовно налази међу питањима којих се Његова Светост Патријарх Кирил дотиче у својим дијалозима са предстојатељима Православних Цркава свих ових година. О њој се нарочито расправљало на сусретима Предстојатеља током прославе 1025-годишњице Крштења Русије крајем јула 2013. године. У разговорима Његове Светости Патријарха васељенског Г. Вартоломеја и Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, који су одржани у Црној Гори почетком октобра, било је такође посвећено доста пажње питању припрема за Свеправославни Сабор. Иначе, та тема је била једна од централних у разговорима Предстојатеља Руске Православне Цркве са Његовим блаженством Патријархом антиохијским Г. Јованом приликом његове друге посете Московској патријаршији.
Недавно је Предстојатељима помесних Православних Цркава био послат позив Његове Светости Патријарха Вартоломеја на сабрање (синаксис) Предстојатеља, чија је једна од главних тема требало да буде припрема Свеправославног Сабора.
– Како коментаришете оптужбе Митрополита Атанасија на рачун Московске патријаршије за њене „хегемонистичке тенденције уз подршку државних власти и подаништво (Чешке, Пољске итд.)“?
– Ову изјаву је тешко коментарисати, јер није поткрепљена никаквим аргументима. Односи Руске Православне Цркве са државним структурама Русије, Украјине, Белорусије и других земаља чија је она духовна хранитељка, остварују се у областима друштвеног, културног и религиозног васпитања младих нараштаја, пастирској бризи о војницима и затвореницима, очувању историјских споменика и сл. Ми смо традиционалну сарадњу између Цркве и државе, тј. тежњу за симфонијом између црквених и државних власти, наследили од Византије.
Што се тиче односа са братским помесним Православним Цркавама, Руска Црква у потпуности подржава њихову самосталност, доследно бранећи право сваке аутокефалне цркве, без обзира на њену величину, на потпуно самостално унутрашње управљање.
Овоме треба још додати и то, да терминологија при оцени међуправославних односа коју владика Атанасије неосновано употребљава, у потпуности припада политичком речнику епохе „хладног рата“. Међутим, и у политичком свету је дошло до озбиљних промена: унија Варшавског пакта, као и расцепљеност Европе на два супротстављена табора, увелико више не постоје.
– Колико је правична митрополитова оцена православног административног система као „склоног протестантизму“?
– Зашто морамо да размишљамо искључиво у оквирима бинарне опозиције „римокатолицизам-протестантизам“? Постојећи систем административног управљања Православне Цркве одговара православној еклисиологији и пружа могућност да се избегну крајности како римокатоличког (папизам), тако и протестантског система.
По мом мишљењу, не би требало да размишљамо о систему управљања у световним аспектима Православља, већ о томе шта би требало да буде наш заједнички одговор на насушне проблеме: у првом реду, на претњу хришћанском присуству у Сирији и у Блискоисточном региону и на потребу да се консолидују напори у борби за јеванђелске моралне норме. Аутономија у управљању Аутокефалних Цркава томе не представља ни најмању препреку.
– Како коментаришете закључак Митрополита Елпидофора у истом чланку, да први међу Предстојатељима помесних Цркава има искључиву моћ која га чини „првим без једнаких“ (primus sine paribus), да се Црква увек „ипостазира у личности“ и да првојерарх своје првенство не добија од неког, већ се сам јавља његовим извориштем?
– Овај став, по мом мишљењу, представља одступање од многовековне православне традиције, јер пренебрегава резултате готово хиљадугодишње полемике с латинским Западом и максимално се приближава папском еклисиолошком моделу.
Без помињања великих проблема који могу довести до сличних закључака у међуправославним односима, истакао бих да такве изјаве стварају озбиљне препреке за даљи развој православно-римокатоличког дијалога: јер на тај начин изнети став православне стране Митрополита пруског, ствара утисак као да међу православним и римокатоличким учењем готово и нема разлике. Надам се да је ово само лично мишљење Преосвећеног Елпидофора, а не општи став свештеноначалништва Цариградске Цркве.
