Ако сте протекле недеље у америчким или британским медијима погледали неке од извештаја у вези са олимпијским играма у Сочију, могли сте да сазнате много тога о корупцији, хомофобији, „истребљењу олимпијских паса”, пуцњави у школи у Москви (двоје повређених) или величини кревета у новосаграђеним хотелима.
Али само уз много среће или упорности могли сте да налетите на прилог о предстојећим такмичењима. Истини за вољу, и на Си-Ен-Ену и на Би-Би-Сију водитељи у студију су повремено покушавали да подсете колеге на терену да су „игре пред нама” и да је „можда дошло време” да почну да говоре о спортистима – али без успеха.
Судећи по неретко нескривено злурадим репортажама, све што су Руси урадили у Сочију лоше је, ружно или погрешно. „Њујорк тајмс” пише да су званичне маскоте игара леопард, бели медвед и зец, али да би „више одговарали бушилица, багер и ашов”. Новинари Си-Ен-Ена никада раније нису показали толико разумевање за самоубилачко насиље исламистичких екстремиста као у топлој причи о „црним удовицама”, највећој безбедносној претњи „Путиновим играма”.
Створен је утисак да су ово не само „најгоре игре до сада” већ да ће бити право чудо ако се не деси нека трагедија. Толико се далеко отишло у нагрђивању Путинове „суморне есктраваганце” да је „Њујорк тајмс” осетио потребу да објави текст под насловом „Тероризам и тензије за Сочи, не спорт и радост” о томе да ли се претерало у „гашењу ентузијазма за зимске игре” и да ли ће „ико приметити спортисте који буду освајали медаље”.
Али није реч се само о оцрњеној олимпијским играма. Новинарку „Њујорк тајмса”, која се спремала на пут у Сочи, шокирала је чињеница да је комшиница затражила да јој доносе бабушке – тачније да некоме данас уопште пада на памет „нешто лепо у вези с Русијом”. У свести многих Американаца црвену „империју зла” заменила је нова – руска.
На моменте хистерично извештавање неодољиво подсећа на период хладног рата када су олимпијске игре постале „политички излог” великих нација, моћних појединаца и њихових идеологија. Анимозитет којим су обојени многобројни текстови навео је неке аналитичаре да закључе да главно питање више није да ли смо поново сведоци хладног рада већ да ли се ради о новом или наставку старог.
Наравно, историја се ретко понавља. Русија је много слабија него покојни Совјетски Савез. Али и ова мања, асиметрична утакмица великих сила има и своје вруће тачке и крваве „споредне представе”. Трагедија у Сирији и ход по ивици ножа у Украјини указују на многе сличности, али илуструју и колико су се померили стари фронтови.
Борба се поново води и на филмским платнима. Холивуд је старе клишее оживео у филму „Џек Рајан: Регрут из сенке”. Неустрашиви агент ЦИА био је херој и у „Потрази за Црвеним октобром”, последњем хиту из времена „оригиналног” хладног рата. Безобзирни и хладни Руси су главни негативци у шест великих филмова снимљених последњих година. Да не би било недоумица о томе ко је нови непријатељ, лик једног садистичког бившег агента КГБ-а зове се – „Мајка Русија”.
Уместо „гвоздене завесе” идеологије добили смо бедем саздан од ружних стереотипа, неретко отворено расистичких. Марк Алмонд, професор на Универзитету у Оксфорду, истиче да је Русија данас капиталистичкија од многих западних земаља и да је „нестао идеолошки елеменат”. Он подсећа да је русофобија била присутна у медијима и током „класичног” хладног рата, али сматра да је данас „постала јача” и да је снажно изражено „антируско расположење”.
Путин је желео да игре буду схваћене као потврда „повратка Русије” на светску позорницу и огледало велике модерне државе. Али једна од главних слика коју шаљу западни медији јесте о „Русији у невољи”, земљи на прагу пропасти. Лондонски „Економист” на насловној страни има фотомонтажу самозадовољног Путина у костиму клизача на леду који наставља да плеше иако се његова партнерка – Русија – „поломила” на испуцалој леденој плочи.
Елитистички „Њујоркер” купце привлачи цртежом са сличним мотивом. Путин плеше на леду пред својим клоновима – једином олимпијском публиком. На насловној страни магазина „Тајм” су олимпијски кругови од бодљикаве живце. Није одолео ни „Нешенел џиографик”.
Дописник листа који Американцима већ 125 година представља далеке и необичне просторе је у Сочију видео мрачно и опасно место које „није погодно за славље”. Путинов град је представљен је као отелотворење свега најгорег – од попришта руског геноцида (у 19. веку) до масовног уништавања нетакнуте природе. „Понекад прижељкујем да удари јак земљотрес и све то уништи”, речи су мрзовољног становника чији нас бес уводи у ову депресивну причу о „Путиновој журци”.
„Упркос свим страховима, изгледа да се учесници у Сочију добро забављају”, речи су којима је на крају првог дана такмичења водитељка Би-Би-Сијевих вести резимирала неочекивано позитивне извештаје дописника. Њен закључак мало говори о олимпијским играма, али одлично илуструје улогу и последице извештавања западних медија о зимским играма које нису само руске.
