Митрополија црногорско-приморска је Побједи доставила реаговање поводом текста објављеног 9. фебруара у Побједи недјељом о рјешавању црквеног питања у Црној Гори. Реаговање преносимо у цјелини
У појединим медијима се, очевидно ради одржавања вјештачких подјела, у посљедње вријеме тенденциозно пласирају тезе о наводном „рјешавању црквеног питања у Црној Гори“. Примјер за такав, првенствено према Црној Гори неодговоран однос, налази се у издању ,,Побједе“ од 9. фебруара ове године у коме су, осим анатемисаног и проклетству предатог распопа Мираша Дедеића, мјесто нашли и поједини представници извршне власти Црне Горе, као и на регионалном плану познати мрзитељ цркве Мирко Ђорђевић, иначе самопроглашен, лажно представљен као ,,вјерски аналитичар“. Такав однос је више него забрињавај ући уколико се има у виду да је ,,Побједа“ још увијек у својини државе Црне Горе, а тиме и нека врста званичног органа садашње власти, као и да се представник Министарства за људска и мањинска права, иако је припадник друге вјере коју поштујемо, неовлашћено и противуставно упетљао у расправу о унутрашњим канонским питањима Православне цркве у Црној Гори. При томе, не треба заборавити ни чињеницу да Министарство за људска и мањинска права већ годинама са највећим износима, а мимо сваке логике и критеријума, из буџета финансира организацију под називом ,,ЦПЦ“ што је у потпуности чини зависном од Владе Црне Горе једном од њених паралелних институција, а њене вјерске службенике неком врстом владиних намјештеника.
Подвала
Подвала ,,Побједе“, у коју су њени уредници и двојица аутора покушали да увуку и митрополита г. Амфилохија и поједине свештенике Митрополије црногорско-приморске, видљива је са сваке стране. Пошли су од лажне претпоставке да у Црној Гори ,,постоје двије православне цркве“ при чему су, из препознатих обмањивачких разлога, прескочили да се позабаве и питањем да ли је то што само себе назива ,,ЦПЦ“ заиста православна црква, затим, има ли или може ли да има било какве везе са Православном црквом Христовом у свијету. Прескочили су да наведу чињеницу да краљ Александар Карађорђевић није ни оснивао ни укидао ,,црногорску цркву“ 1920. године (флоскула са којом без престанка оперишу монтенегрински ,,аутокефалисти“) него да је сходно вјерској државној политици тадашње државе само потврдио и као суверен озваничио раније донијете црквене одлуке. Прескочили су, дакле, да наведу и одлуку Светог Синода Православне цркве у Краљевини Црној Гори од 16. децембра 1918. године којом су тадашњи митрополит Митрофан (Бан), митрополит Гаврило (Дожић), епископ Кирило (Митровић) и други чланови Синода, највишег званичног органа Православне цркве у Црној Гори, први донијели одлуку да се приступи овом уједињењу другом обновљењу Пећке патријаршије силом историјских неприлика самоуправно формираних јединица насиљем укинуте Пећке патријаршије (1766.г.): Православне Митрополије Србије, Црне Горе, Карловачке, Дабробосанске и Буковинско -далматинске митрополије, потврђеног Томосом Цариградске патријаршије (1920, 1922) и свих православних (и уопште хришћанских) у свиј ету. А посебно су прескочили да ,,легитимишу“ оно што само себе назива ,,ЦПЦ“, јер би онда видјели да то што себе тако назива нема никакве везе са Црногорском митрополијом или, како је стајало у Уставу од 1905. године, Црногорском црквом Књажевине (касније Краљевине) Црне Горе. Или, још боље би видј ели да је то што новинари ,,Побједе“ по службеној дужности сматрају и називају ,,ЦПЦ“ од цетињске полиције у јануару 2000. године добило потврду да је основано те године и да као таква творевина нема никакве везе, чак ни по називу, са Црногорском митрополијом из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе. Као таква, ова новооснована ,,вјерска заједница“, како се именује у оснивачком акту, има законско право стицања имовине, градње храмова, обављања вјерских послова итд, као и друге новоосноване вјерске заједнице.
Обмана
Када се све ово има у виду онда не чуди што новинари ,,Побједе“ по службеној дужности нијесу примијетили да их је савјетница за медије црногорског министра унутрашњих послова обманула у погледу броја вјерских заједница у Црној Гори, јер је, и она по службеној дужности, заборавила да наведе да је управо ресор који представља током прошле године у регистар вјерских заједница уписао и новоформирану Црногорску католичку цркву и још двије-три црногорске цркве различитих деноминација. При томе, из тог регистра је намјерно заборављена и искључена Митрополија црногорско-приморска и друге православне епархије у Црној Гори, иако су и оне пријављене Министарству унутрашњих послова актом Митрополије од марта 2012. године.
Питања
Међутим, само у бесудним земљама и временима такве новоосноване установе, било да се ради о вјерским заједницама, било о невладиним удружењима, партијама, предузећима, приватним или друштвеним и слично, могу својатати и отимати туђе име, идентитет и имовину, упадати у храмове другога, приписивати их себи, на основу лажног представљања присвајати себи назив и привилегије, стицати иметак… Они, пак, који подржавају и афирмишу ово и овакво антидржавно и антиуставно безакоње (нажалост то чини не само ,,Побједа“ него и један дио власти у Црној Гори, неке од партија и њихових вођа подршком корупцији најгоре врсте), да ли је могуће, питамо се, да нису свјесни да тиме подривају саме темеље права и правде на којима почива свеукупно законодавство модерног друштва и којима служи и треба да служи свака иоле правна држава у свијету?! Питамо заговорнике ове новокомпоноване вјерске заједнице у Црној Гори, који вјековну Митрополију црногорско-приморску проглашавају за ,,окупаторску“ зато што је 1918. г. васпоставила јединство са Пећком патријаршијом, односно са Православном црквом српском (сачувавши свој пуни историјски континуитет, идентитет и имовину): да ли је Црна Гора ,,окупирана“ Уједињеним нацијама тиме што је поново ушла у њено чланство (2006.г.)? Хоће ли Црна Гора својим евентуалним уласком у Европску унију изгубити своја права и свој идентитет? Ако самопроглашена ,,ЦПЦ“ својим оснивањем (2000) стиче ретроактивно право на идентитет, име и имовину вјековне Митрополије црногорско-приморске, зар то исто право не стиче и новооснована ,,Црногорска католичка црква“ у односу на вјековно постојеће римокатоличке бискупије у Црној Гори барску и которску? Ако би, којим случајем, што није искључено, нека интересно-партијска групација прогласила себе за праву Социјалдемократску партију Црне Горе, прогласивши постојећу и њеног вођу за ,,окупаторе“, са претензијама на њено име, имовину и власт живо нас интересује какав би однос садашњи вођа социјалдемократа и његове присталице заузели према овом ,,правом“ СДП-у? Управо, на таквим и сличним правним и канонским темељима постоји тзв. ЦПЦ: интересна вјерско-идеолошка група људи, непостојећа за Православну цркву, ни у прошлости ни у садашњости, прогласила је за свога ,,митрополита“ од цркве православне рашчињеног и анатемисаног бившег свештеника Цариградске патријаршије, који је око себе окупио неколико себи сличних из цркве искључених ,,свештеника“ и са својим ,,симпатизерима“ то прогласио за праву ,,Црногорску православну цркву“! Да је то за ту групу добар и уносан посао, у то нема сумње, види се по новцу који добија од Владе Црне Горе, и нека им буде алал, али ко има право да у име закона и државе ту групу прогласи за другу православну цркву у Црној Гори и да у свој партијски програм уноси „уједињење двије православне цркве“? И то у име одвојености Цркве и Државе, и то секуларне, а у циљу остваривања европских интеграција! Зар присуство патријараха и представника свих православних цркава и цјелокупног хришћанског свијета код Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, сваком разумном не представља јасно свједочење да у Црној Гори заиста постоји само једна православна црква и гдје се она налази?
Слобода медија
Поштујући слободу медија, као и право новинара и уредника да бирају теме од значаја за црногорско друштво, ипак са жаљењем констатујемо да је ,,Побједа“ по ко зна који пут када је у питању Митрополија црногорско-приморска демонстрирала непрофесионални однос. Овим путем се посебно обраћамо и Влади Црне Горе са захтјевом да се, макар у медију који је у државној својини, прекине са грубим фалсификатима и поигравањем са вјерским осјећањима грађана, са правом и Уставом загарантованим правима. Намјесто тог поигравања са правом и правдом и подршке безакоњу, очекујемо од државе да коначно донесе закон о црквама и вјерским заједницама и закон о реституцији отете црквене имовине. Јер да је било правог закона, не би бивши тоталитарно-волунтаристички систем отимао људима и цркви имовину, и не би могле постојати овакве аномалије и безакоња у савременом црногорском друштву.
