Света дужност и потреба да се обилазе гробови предака се још увек у Ораховцу као и у већини места на Косову и Метохији, и после деценију и по остварују само на задушнице. Жито се носи у цркву где свештеник служи Литургију и обави помен, а они који могу и имају храбрости, одлазе на гробље да запале свеће за покој душе. Сваки пут Срби на гробље одлазе са урезаним у памћење завештањем родоначелника старе српске државе Стефана Немање, изреченим на самртном часу своме сину Светоме Сави, али упућене и потомцима који се пуних 900 година смењују у земљи отачаства му :
,,Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ. Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља. А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувек спавају, у миру, непробудним сном, тела наших предака. Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог...Запамти чедо моје, наша гробља су, најсветлији, биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине. Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.“
Мртви нам и данас показују докле допире наша земља, и зато непријатељи рода српскога та обележја, те трагове желе да униште. И зато се сваки пут на гробље одлази са стрепњом шта ли ће тамо, на том почивалишту многих векова затећи, видети... Они који су убијали један народ, они који не желе ништа српско у близини, уништавали су и настављају уништавање српских гробаља. Руше надгробне споменике, скрнаве гробове, затиру трагове постојања... У Ораховцу се на своме гробљу Срби не сахрањују од 1999. године. Сем сахране по аманету Анђелка Станковића, крајем прошле године, других сахрана на овоме гробљу није било. А како би неко пожелео да ту на том простору, где се вандализам наставља, сахрани кости својих најмилијих? Крај порушених споменика и ових задушница, затичем уплакане мајке, ћерке, снаје, сестре, забринуте синове и очеве... Али и гомиле смећа, животињских костији, лешина цркнутих паса...
Крај гроба Димитрија Баљошевића, стоји Јована, његова снаја, загледана у поломљене споменике у близини.Са нама дели своје болне утиске:
-Гледам како време одмиче, а ови споменици леже побацани, полупани и сваки пут кад дођемо нађемо неки крст који је од оних старих гробова поломљен на пола, надгробну плочу која је лежала цела, а сада је поломљена. Гробља су изложена пропадању све већем и већем, а нико не тражи од шиптарских власти или УНМИК-а који сада једино могу да нешто учине, да се гробља санирају и споменици обнове, у присуству родбине која зна како је било пре рушења. За неколико година неће се ни видети, неће ни постојати траг, да ту, под том земљом, има гробова, а каже се да гробља важе за места попут музеја, попут бележница, то је живот једног народа на једном простору. Када неко хоће и жели да види какво је неко место, какви су људи у њему живели, ко је то место градио и стварао, он оде на гробље. Споменици који су подигнути говоре о томе какве су потомке оставили, да о њима брину. Уместо да ово гробље на које долазимо нама буде место узвишених осећања у тихом разговору са својим прецима , ми једва издржимо да будемо ту од огромног смрада који се шири од силних лешина мртвих паса и стоке које нам ту намерно остављају пред сваке задушнице. А онда, после свих тих осећања, у нама се производи нека молитва, која није својствена хришћанима, а то је да Бог освети наше мртве, који не могу у миру да почивају. И одлазимо са својих гробаља само са једном надом, надом на Божју правду и да ,, ничија није горела довека.“
И заиста, у широком луку се пружа то пространство наше тужне историје. На гробовима упокојених предака исписане су речи туге и наде, имена, презимена, генерација и генерација Срба који су у Ораховцу живели. Сада се само на неким споменицима обореним на земљу могу назрети преполовљене реченице, испресецани епитафи, изгребане и извађене из лежишта, фотографије... Трагове векова вандали и некрсти бришу, а народу српском, остављеном ту да сведочи о томе остаје само, како рече Јована Баљошевић, да се нада да,, ничија није горела довека.“
