Изабрани светитељу Цркве Православне и исповедниче, засијавши земљи нашој у области кримској, као светозарно светило, добро се потрудивши и за име Христово гоњење претрпевши, прослављајући Господа Који те прослави, Који нам је даровао тебе новог молитвеника и помоћника, узносимо ти похвално појање: ослободи нас од свих болести душевних и телесних и укрепи нас да истински останемо у Православљу, да ти у умиљењу кличемо: Радуј се, светитељу Кримски исповедниче Луко, лекару добри и милостиви (кондак 1).
Сваки педаљ земље кримске освећен је молитвама Светог Луке, мученика и исповедника, Архиепископа кримског и симферопољског, лекара добро и милостивог. Као пастир добри лечио је душе, а као један од водећих светских хирурга лечио је тело. И у доба најстрашнијих прогона хришћанства, код њега се у операционој сали налазила икона. Данас је његова икона у свим православним црквама а у симферопољској Саборној цркви Свете Тројице почивају његове свете мошти. Кажу да се у тој цркви у ове тешке и немирне дане стално узносе молитве и да су на гробу Светог Луке Кримског на симферопољском градском гробљу стално упаљене свеће и да цвеће на њему чудесно мирише. Житељи целог Крима знају и срцем осећају да их њихов добри владика никад у невољи није остављао и да и данас бдије над њима и Господу се за њих моли.
Свети Лука Кримски (Војно-Јасенецки) многе је невоље преживео у свом овоземном животу. Био је то живот пун страдања. Али светитељ каже да је заволео страдање јер је и у најтежим животним ситуацијама осећао да није сам, него да је Господ уз њега и да му помаже да носи свој крст. О томе је писао и у књизи насловљеној «Заволео сам страдање». У том бисеру духовне књижевности, између осталог, пише: «У мају 1946. године владика Лука био је премештен на дужност Архиепископа симферопољског и кримског. У то време на здравље архиепископа Луке све више су се одражавале недаће кроз које је пролазио током свог тешког живота као и последице напорног рада.
Рат је Криму нанео страшне ране. Градови су били разрушени, а села у згаришта претворена. На местима многобројних кримских цркава биле су рушевине. Архиепископ Лука уложио је много напора у обнову цркава и обнављање богослужења у њима. Економска ситуација била је веома тешка. Владика Лука био је спреман да свима помогне. Гладне је хранио, а стотине болесника са целог Крима хрлиле су ка дому архијереја на бесплатан лекарски преглед код владике Луке.
Ситуација у Епархији кримској била је веома тешка. На читавом Криму пред рат је била отворена једна једина црква. Па иако су цркве почеле полако да се отварају, није било ни свештеничких одежди, ни богослужбених књига, ни тамјана, ни свећа, ни уља за кандило.»
Није било цркава, али је зато владика Лука љубављу, молитвом поукама и личним примером градио нерукотворене храмове у срцима људи. Није било уља за кандило, али је зато у владикином срцу горело неугасиво кандило вере која и данас обасјава цео Крим.
Почео је Часни Пост. Богослужења Светог Луке Кримског током Часног Поста трајала су и по пет сати. Посебну пажњу посвећивао је беседама. Његове смеле беседе и смели поступци узнемиравали су безбожне прогонитеље, али су зато привлачили срца многих људи. У цркву су кришом навраћали студенти, учитељи, библиотекари и инжењери. Поштовали су га не само верници, него и иноверци, па чак и безбожници. Колико је био вољен владика Лука Кримски сведочи и један необичан пример записан у књизи «Заволео сам страдање».
«Почетком 1951. године архиепископ Лука био је послом у Москви и авионом се вратио у Симферопољ. Полуслепи владика збуњено је стајао испред аеродромске зграде не знајући како да стигне кући. Грађани су га препознали и помогли му да уђе у аутобус. Кад се припремао да сиђе на својој станици, догодило се нешто чудесно. На молбу путника возач је скренуо с линије, прошао три додатна кварта и зауставио аутобус пред самом капијом куће у Болничкој улици, где је владика Лука живео. Владика је изашао из аутобуса уз аплауз оних који једва да су и улазили у цркву.»
Почетком 1955. године владика Лука потпуно је ослепео. Без очињег вида остао је човек који је вратио вид хиљадама људи. Још док је био млад лекар, код њега су кући долазили ослепели људи тако што би на челу огромне колоне обично био неко коме је већ вратио вид, а иза њега би се протезала километарска колона слепих људи са штаповима у рукама. О тим данима с љубављу је писала владикина сестра. Остало је забележено да се након губитка вида владика никад није жалио.
У децембру 1954. године у Симферопољу се одржавало заседање свештенства Епархије кримске. Архиепископ Лука је, између осталог, рекао: «И знајте и верујте да је мало стадо Христово непобедиво. Нико му ништа не може и оно се ничега не боји управо зато што зна и заувек чува речи Христове: Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16, 18). Дакле, ако чак ни врата адова неће надвладати Његову Цркву, Његово мало стадо, зашто онда да будемо узнемирени, да бринемо, да се жалостимо?!» Владика Лука није говорио кришом, него отворено, у цркви. Многе је тада умирио, многе у вери учврстио. Како је некад на земљи чинио и неуморно се молио тако се и данас моли пред Престолом Божијим за мир на Криму.
