Закорачивши у подвиг васкршњег поста, ми, правослани хришћани постајемо учесници најсветијег и најважнијег догађаја наше свете Цркве. Васкршњи пост није само временски период када се вјерници уздржавањем од масних јела и пића припремају за примање светих Христови Тајни. То је велики спасоносни и есхатолошки подвиг у коме свако од нас постаје активни и пуноправи учестник цјелокупнога Божанскога Откривења. Тихо и благодатно вријеме када се Царство Божије нуди много више него у обичне дане и постаје много доступније људскоме роду. Због тога постити значи прије свега осјетити ту неизрециву благодат пасхалнога догађаја, која нас кроз подвиг поста, покајања и врлинскога живљења потпуно мјења, свлачи са нас старога и ,,облачи у новога човјека, созданог по Богу у праведности и свјетлости истине,, (ЕФ. 4,24).
Због важности праздника Васкрсења Христовог у ове свете дане поста Црква позива све вјернике к активном покајању и молитви, исповједању гријехова и примању светога Причешћа. Вршећи ове заповјести са страхом Божијим, ми прије свега треба да схватимо да пост, молитва и покајање имају циљ да принесу плодове у нашим душама и нашем животу. Подвиг поста није циљ сам по себи, него средтсво које нас води до циља – до духовног савршенства. Човјек цјелокупним својим бићем прима на себе залог спасоноснога обећања, које га води и уздиже на високи ниво духовнога живљења. Будите савршени као што је савршен Отац мој небески – говори Господ. И управо то савршенство које Христос очекује од нас достиже се правилним постом.
Сва суштина хришћанскога поста изражена је ријечима самога Господа ,,да се овај род изгони само постом и молитвом,,. То јесте гријех и свако ђаволско лукавство, које нас удаљује од Бога и води у пропаст, могуће је побједити искључиво спасоносним оруђем поста, као небескога дара од свеблагог Спаситеља. Јер сваки добри дар и савршен поклон одозго је силази од Оца свјетлост и(Јак. 1,17). Људи добивши от Бога дар поста, треба да с њиме доносе духовне полдове, који нас чине достојним сусрета са Богом. А плод духовни је ка што знамо из Светога Писма љубав, радост, мир, дуготрпљење. Вјерник је дужан да увијек у своме срцу носи сазнање о овим врлинама, и што је још важније да се труди да их све испуњава са љубављу, а никако не са злобом. Посни процес нас својом благодатном динамиком истински ослобађа од свакога недостатка и оспособљава за стваралаштво. Због тога пост носи у себи дубоки смисао и садржај који води ка спасоносном остварењу човјека, али и читаве заједнице. Његовим посредством ми се отварамо за благодат, која нам се даје као награда за труд и подвиг, и која нас на крају води ка духовном преображају. Ово сазнање је темељ на коме се изграђује учествовање у Царству Небеском и вјечноме животу. Ослободивши се од гријеха, страха и свега нечистога човјек великим корацима хита на сусрет Човјекољубивоме Богу, који га са радошћу прима у заједницу са собом. На тај начин пост је благост спасења и не представља нешто што тек треба да се догоди, него је свједок онога што се већ догађа. Кроз пост ми постајемо спремни да се одазовемо позиву Христовом ,, ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити,, (Мт.11.28) Одазивајући се ми улазимо у нову ставрност у којој Христос каже,, узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим,, (Мт. 11.29).
Као благодатно и благопријатно врије пост нас упућује на праведан живот и живљење у складу са Хрисовим заповјестима. Живот по Јеванђељу је жртвено себедавање ради највишега циља – приближења Богу и уласка у заједницу са њим. То је спасоносна побједа над собом и узмање Христовога крста. Живјећи у складу са заповјестима човјек свједочи да живи по вјери и самим тим узраста у благодати. Постати хришћанин својим животом, не само именом, значи водити непрестано овоземаљски живот по мјери самога Христа. На то нас упућује и Господ када Кајину говори ,,кад не чиниш добро гријех је на вратима,, (Пост. 4,7). Вјера се поткрјепљује добрим дјелима, а свако дјело мора бити проткано искреном љубављу да би било угодно самоме Богу. Љубав је главна и основна врлина, без које човјек по ријечима апостола Павла само ,,звоно које јечи или кивал који јеч,,и.
Главни циљ поста је, да кроз цјелокупну радост свога подвига покрене у човјеку покајни процес, који треба да се заврши побједом над гријехом и ослобађањем од њега. Богослужбени циклус великога поста открива и објелодањује сву трагедију живљења са гријехом. Довољно је обратити пажњу на духовни садржај молитвених текстова који се користе током васкршњега поста и увидјети да покајање игра главну улогу у посноме времену. Посредством гријеха ђаво не само да уништава цјелокупнога човјека, него га и лишава могућности спасења. Јер, немогуће је служити Богу и мамону... Због тога покајати се значи с љубављу према Богу побједити овоземаљско. Увидјети сву штетност и пролазност гријеха, те усмјерити цијелога себе на искрено кајање и жаљење за лошим поступцима који су учињени. Јер иако разорна моћ гријеха тренутно присутна у животу, она неможе да заустави спасоносну стварност вјере која наступа са покајањем. Гријех покорава и раслабљује, али неможе и да одузме стварност спасења, јер нас Бог не оставља никада саме у немоћи. Све ово нам указује на потребу сталности покајања и исповјести.
Многобројни примјери светих Божијих угодника који су се подвигом поста ослободили од гријеха, и ушли у радостну заједницу са Богом, свједоче нам о његовој спасоносној стварности. Пост је за све светитеље био норма истинскога живљења – провјерени пут који води у живот вјечни. Посматран у овоме контексту, Црква позива све вјерне да прихвате на себе подвиг поста као Богодаровану слободу и радост спасења. Та реалност се данас нуди нама. То никако није нешто што је било предвиђено за само велике подижнике благочешћа, него достојанство које се нуди свакоме човјеку жељном истине и спасења. Одазвавши се овоме позиву човјек почиње правилно да реализује свој живот и да га води ка испуњењу свог главног циља и назначења – остварењу благодатне заједнице са Богом. Јер живјети праведно, поступати часно, и увијек имати добру намјеру могуће је само онда када схватимо да прави и истински живот јесте живот са Богом. Због тога је пост вријеме када се ми свеколико посвећујемо грађењу заједнице са Христом путем молитве, покајања и врлинскога подвига.
