Русија није мењала и неће мењати свој став о питању Косова. Потпуно подржавамо Србију, како је то апсолутно непромењиво било и пре
Криза у Украјини, која траје већ месецима а ових дана је „зачињена“ одлуком власти у Аутономној Области Крим да одржи референдум о одвајању од Украјине и присаједињењу Руској Федерацији, у пуној напетости држи целу Европу. Шта из свега може да се изроди, за „Политику“ говори амбасадор Руске Федерације у Београду Александар Чепурин.
Да ли је могућа војна интервенција у Украјини и какве би то последице изазвало?
Било каква војна интервенција никада није разматрана и не разматра се. Није потребно објашњавати шта Украјина значи за Русију. Оно о чему ви говорите јесте пружање од стране руског Савета Федерације права на употребу оружаних снага у случају стварне претње за живот и здравље милиона Руса, који живе тамо, наших сународника. Све то је имало само једну сврху – да се, буквално, охладе усијане главе. Да се смире. А зашто је то било потребно? У Кијеву се догодио оружани државни удар и насилно освајање власти. На Мајдан нису долазили људи из Русије. Тамо су трчали као мишеви сасвим други људи, позивајући да буде смењена законита власт у Украјини.
То је провоцирало државни удар.
Последњи аргумент који су искористили уротници јако ме подсећа на Ирак и неко тајно хемијско оружје које је он наводно имао. Где је оно? А у Кијеву су говорили о снајперистима. Постало је јасно да су снајперисти ангажовани са сасвим друге стране. Где је истрага?
Рекао бих неколико важних ствари о догађајима у Украјини.
Прва, то је безакоње. Оно о чему говоримо јесте ултранационализам, и то нису само речи, постоји хиљаду примера.
Друго шта смо видели јесте – иживљавање. Ја не говорим о оним младим људима из специјалних јединица „Беркут”, који су стајали неколико месеци под ватреним хицима. Њих су тукли. И ко их је тукао? То су фашисти који су и у Чеченији убијали Русе. Они су отели губернатора Волинске области, везали га лисицама, по хладноћи су га поливали водом. То је лудо. О томе на Западу ћуте.
А онда наредна ствар: какве су акције предузимане после државног удара?
Прва њихова одлука била је да укину руски језик. Који је матерњи језик за скоро половину земље. Да ли је то демократски?
Говорим о именовању нових губернатора. Ко су они и ко је именован на та места. Тајкуни који су све паре Украјинаца изнели из земље. Управо је то оно чиме је незадовољно становништво. Добар резултат демократске револуције.
Сада су ставили на гласање и одлуку о укидању ћирилице након хиљаду година њеног постојања – „дивна одлука“.
Јуче се појавила активна група која се залаже за успостављање база НАТО у Украјини. У ситуацији у којој се сада налази земља – економским проблемима, супротстављањима унутар земље. Како може Русија на то да гледа?
Током две недеље у Русији је из Украјине затражило азил 143.000 људи. И то је тек почетак. Погледајте колико је у Србији избеглица. А то је проблем за земљу. Све кризе које су у разним државама наметнуте на овакав начин никада се нису завршавале добро. И ви то знате. И у Југославији 1999. године – хиљаде убијених, срушена привреда, осиромашени уранијум, еколошка катастрофа – и Рачак, као повод за уништавање земље! Шта сад хоћемо? Да се у центру Европе, у земљи са 45 милиона становника, која је наш најближи пријатељ, запали братоубилачки рат. Због неког непогрешивог судије који не може да савлада своје живце.
Иматри-четири предлога како би се могла регулисати криза.
Прво, ако самопроглашене власти Кијева стварно желе добро својој земљи, неопходно је да се договоре са свим политичким снагама. Постоји споразум од 21. фебруара, којем су сведочили представници Немачке, Француске и Пољске. Треба формирати владу националног јединства, која би укључивала све, а не само представнике западне Украјине.
Друго, потребно је нормализовати ситуацију у земљи. Спречити безакоње и одржати изборе. Слободне и демократске.
Треће, потребно је на референдуму усвојити нови устав у којем би били узети у обзир интереси свих политичких снага и свих региона Украјине. Са моје тачке гледишта, то је јасна и демократска позиција.
У чему је сличност а у чему разлика између онога што се дешава на Косову и овога што се данас дешава на Криму?
Сви су приметили, а посебно у Србији, недавну изјаву Владимира Путина. Одмах се види да он говори о двоструким аршинима. Директно ћу вам рећи: Русија није мењала и неће мењати свој став о питању Косова. Потпуно подржавамо Србију, како је то апсолутно непроменљиво било и пре.
Ми у амбасади добијамо невероватно много обраћања у вези са подршком за наше ставове о Украјини. Веома ценимо однос српског народа и руководства Србије према нама. И мислим да је сада тренутак када је потребно размислити о ситуацији у Европи. Јер за шта је заинтересована Европа? Она је, пре свега, заинтересована за мир. А друго, заинтересована је за развој.
Дакле, заинтересовани смо да нађемо то што би у нашим земљама подстицало жељу да се превазилазе размимоилажења. И сада имамо простор да пронађемо епилог који би континент учинио мирним.
Шта мора да уради ЕУ да би помогла смиривању ситуације, и да ли то уопште жели?
Ево да погледамо које су земље потврдиле и на свој начин гарантовале споразум од 21. фебруара. То су све европске земље, посебно Немачка и Француска. Пре неколико седмица они су дошли до закључка да је то реалан излаз. Зашто да не?
Ми Словени имамо врло добру врлину – жудњу за праведношћу. И када се боримо за правду, никада се не заустављамо. Идемо до краја. А у Русији постоји пословица: да није Бог у снази него у истини. Потребно је учинити све да се људи у Украјини, и на Западу и на Истоку, не би се осећали побеђеним.
Много је ружних оптужби изречено ових дана на рачун председника Владимира Путина. Изрекли су их Хилари Клинтон, Џон Мекејн, Карл Билт... Путин се није уплео у расправу таквог типа, како то објашњавате?
А ко су ти људи? Срби добро познају и Хилари Клинтон и оне сличне њој. Владимир Путин је на сва постављена питања о украјинској драми дао одговор. Потребно је без коришћења двоструких стандарда рећи – да ли желимо рат или желимо мир? Да ли желимо демократију или да победник добије све? Да ли желимо да сви имају своја права, или не?
И добро би било ако би правду осетили сами Украјинци. Јер када погледате на садашњу нелегитимну украјинску владу, она тражи легитимитет. Али на погрешном месту. Тражи легитимитет на Западу, а требало би да га тражи од сопственог народа.
Слободан Самарџија
