Истанбул, 10. март 2014. г.
У недељу, 9. марта 2014. године, у Истанбулу је одржан свечани пријем у част учесника сусрета поглавара и представника Помесних Православних Цркава. На састанку који је трајао од 5-9. марта расправљало се о низу питања везаних за припреме Свеправославног Сабора, саопштава Патриархия.ru.
„Данашњи дан представља круну и окончање напора који су протеклих дана постали заједнички допринос јачању нашег јединства у време искушења и опасности“ – истакао је у свом обраћању присутнима на пријему Његова Светост Патријарх константинопољски Г. Вартоломеј. — Сама чињеница да смо се састали показује од коликог је то озбиљног значаја за све. Лично присуство је неопходно ради љубави која нас повезује. Константинопољска Црква и ми лично дубоко ценимо велики дар вашег доласка и боравка са нама. Ви сте са своје стране уложили труд и жртву, да бисте одговорили на наш позив, на чему смо вам ми од срца захвални. Ми ћемо задржати живо сећање на сваког од вас, узносећи непрестане молитве Господу нашем. Исто то молимо и ми вас, очекујући да ћете се молити како за нас, тако и за Константинопољску Цркву“.
На свечаном пријему прочитано је и обраћање Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила:
„Ваша Светости, возљубени у Господу, Патријарше Вартоломеј, Ваше Светости и Ваша Блаженства, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства!
Пре свега, желео бих да изразим нашу искрену захвалност Вашој Светости за иницијативу одржавања нашег сусрета, за његову организацију и срдачно гостопримство. Мислим да ћу изразити опште мишљење, ако кажем да смо сви ми осетили радост од заједничке молитве и братског дијалога у двориштима Свете Константинопољске Цркве, осећајући се међу собом као браћа коју повезује савез љубави.
Данашњи дан је постао за нас духовни врхунац боравка у граду Светог Константина, будући да нас је Господ удостојио да заједно принесемо Бескрвну Жртву и причестимо се из исте Чаше, поново запечативши јединство наше Свете Цркве. То је уистину био тријумф Православља и видљиви израз његове победе.
Када боравим у Константинопољу, сваки пут осећам нешто посебно. У овом граду стварана је историја Православне Цркве. Овде су одржавани Васељенски Сабори. На овом месту су проповедали велики светитељи и брусиле се теолошке формулације Светог Православља. Међутим, славна и величанствена историја Цариграда је у исти мах и дубоко трагична. Сви знамо колико је искушења требало поднети и колико је напора локална Црква морала уложити, да би сачувала огањ вере и да би упркос тешким околностима на обалама Босфора наставило да се прославља име Христово.
Ово се с пуним правом може рећи и за друге Помесне Православне Цркве. Свака од њих проживљавала је или сада проживљава тешка времена. Ход Цркве кроз историју није ништа друго до литија, предсказана Самим Њеним Божанственим Оснивачем и Главом — Господом нашим Исусом Христом.
Не могу да кажем да смо ми прошли кроз сва искушења без последица и губитака: пројава људских слабости, недостатака у међуцрквеном дијалогу, неслагања и међусобног неразумевања по неким питањима увек је било и биће. Али, милошћу Божијом, нама је пошло за руком да у протекла два миленијума сачувамо оно главно — чистоту православне вере и наше јединство. То благо морамо да чувамо као зеницу ока свога. Само у том случају моћи ћемо успешно да носимо наше сведочанство и да будемо светлост свету и со земљи (уп. Мт. 5, 13-14), представљајући ослонац хришћанском свету. Јер у ово наше време свеопште секуларизације Православна Црква остаје непоколебљиви чувар јевањђељских моралних норми. Зато на њу и устаје непријатељ рода човечијег, трудећи се да међу нама посеје семе неповерења и неслагања. Међутим, ми смо дужни смирењем и братском љубвљу да побеђујемо те смицалице. Само на тај начин можемо да идемо напред. То се одоси и на сазивање Светог и Великог Сабора — главног питања због којег смо се окупили ових дана у Константинопољу.
Пут ка Сабору је пут узрастања у љубави и јединству. Управо завршени Синаксис нам је убедљиво и живо продемонстрирао да нас до жељеног јединомислија не доводи тежња за победом и одобравањем својих ставова, него уважавање мишљења другог и спремност да се максимално узме у обзир положај сваке од Цркава, чиме се убрзава предсаборни процес.
У центру нашег дијалога требало би да стоји заповест коју нам је оставио Господ: Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге (Јн.13,34). Ову љубав ми осећамо на свакој Светој Литургији, а осетили смо је реално и данас. Иако смо понекад присталице различитих гледишта, ми искрено говоримо један другом: Христос је међу нама — и искрено одговорамо: Јесте и биће.
Наша љубав мора бити пројављена самим тим и онда када једна од Цркава посебно страда. Зато је било толико важно да још једном изразимо нашу братску солидарност са Антиохијском Православном Црквом, са свим хришћанима који преживљавају тешке дане, без обзира да ли се ради о Блиском истоку, Африци или о другим регионима.
Ми се враћамо у своја седишта са једним лепим осећањем, обновљени у нади, љубави и молитви. У нашим срцима остаће топлина и радост братског дијалога, које смо доживели на заседањима Синаксиса, богослужењима и за братским трпезама. Молићемо се Господу да нам помогне у нашим напорима током припрема Сабора и да Христос Спаситељ сачува Своју Свету Цркву у миру, једномислију и узајамној љубави!“
Са руског Наташа Јефтић
