Као брижљива мајка која се непрекидно стара за своју дјецу, Православна Црква посредством свога богослужења води сталну бригу о својим вјерницима. Цјелокупни богослужбени циклус, свака служба и молитва има искључиво за циљ да човјека учини духовно бољим и на тај начин приведе га ближе Богу и спасењу. Због тога богослужење представља богатсво непроцјенљиве вриједности, духовну ризницу која нас укрјепљује у вјери и води к познању Истине. Посредством светог богослужења нама се дарује Божанска благодат, која на један сваршен и тајанствен начин освећује и обожује цјелокупног човјека. Вјерници постају учестници реалног, спасоносног догађаја са Христом, а не само обичног молитвеног дијалога. На тај начин богослужење је свјдочанство и гаранција нашег спасења, јер нам указује једини исправни пут који је установљен самим Богом и предат у наслијеђе роду људском.
Богослужење је дар љубави Божије, која жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Основавши Цркву своју, Бог ју је украсио светим богослужењем као изражјем вјечне везе и зајднице са човјечанством. Он није хтјео егоистично да се повуче, послије страшне неправде и смрти на крсту, коју му је нањео људски род. Побуђен мотивом љубави према људима и жељом да тајна спасења постане лако доступна, Господ дарује бгослужење као суштину саме Цркве. Оно је се јавило свијету као вјечна утјеха свакоме човјеку који жели да уђе у благодатну заједницу са Господом и вјечно обитава са Њиме. Јер као што нема вјечнога живота без Бога, тако је и немогуће приближити се Богу без активног учествовања у Цркви то јесте богослужењу.
Посредством светих служби Црква васпитава своју вјерну дјецу, духовно назидава, руководи и подржава. Та истинска брига о човјеку постаје посебно изражена и актуална за вријеме Вескршњега поста, када се и сам богослужбени круг уздиже до свога максимума. То посебно старање објашњава се жељом Цркве да се људима отвори сазнање о важности праздника Васкрсења, као главног и централног догађаја наше вјере. Страдања и смрт заједно са Васкрсењем открили су нам нови живот, а ми подвигом богослужења прослављамо Његова страдања, да би очистивши се постом прошли кроз врата која воде у бесмртност. Глави подвиг васкршњег поста се састоји да нас приведе покајању и уздигне на виши степен духовног живљења. И у томе нам помаже свето богослужење. У њему се открива цјелокупна тајна васкршњег поста. Црквено схватање поста изражено језиком богослужења, јесте најправилније и најспасоносније. У њему нису сабране само појединачне мисли, него сакупљено вјековно искуство потврђено светитељским подвижничким животом. Кроз богато пасхално богослужбење ми не само да изражавамо своју побожност, него и откривамо суштину схватања свијета и човјековог постојања у њему. На један посебан начин велика и централна пажња се посвећује увијек једној и истој истини – како кроз правилни подвиг поста очистити се од гријеха и достојно сусрести Васкрсење Христово.
Постимо постом пријатни, позива нас свето богослужење, постом угодним Господу. Само пост који се чини ради Господа може донијети душевнога плода. Сваки друго уздржање и напор који се чини у неку дгругу сврху и ради неког другог разлога, није богоугодно. Пост је божанска установа из љубави дарована људима, те као таква подразумјема да буде вршена са љубављу. Кроз њега се обнавља цјелокупна личност човјека, управо ради тога, јер је његова спасоносна и покретачка сила Љубав Без љубави нема ни истинске обнове, а ни истинског поста. Прињети пост Господу, који је извор сваке истине и чистоте могуће је само, поучава нас даље свето богослужење посотом истинским који се састоји у одтуђењу од зла, уздржању језика, одбацивању срџбе, одлучењу страсти, лажи и клевете. Овај молитвени текст није ништа друго до Божанско учење, које дубоко и узвишено, без обзира на сву једноставно ријечи открива тајну хришћанскога живота, Ми овде спознајемо шта је потребно човјеку да би оставрио успјешно и плодно покајање – увидјети свој гријех, осазнати га и покајати се. Заиста је ужасна душевна пустош коју рађа грјеховни живот! Човјек је створен за небо и због тога гријех и нечистота несмију имати власт над њим. Из тога нам постаје јасно да свако зло, срџба, осуда, љутња, празнословље кроз спасоносни подви поста треба да буду одбачени.
Дође пост мајка цјеломудрености, изобличитељ гријеха, проповједник покајања, анђелски живот и спасење људи. Заиста је премудро у овој стихири објашњена сва спасоносна суштина посног времена. Каква вијест може донијети више утијехе и радост гршноме човјеку, који стоји у недоумици пред вратима покајања, као сазнање колико спасења и благодати доноси пост. Ми нисмо ни свјесни количине благодатних дарова, које се дарују свакоме ко се посредством поста очисти од бездне гријеховне. Свако ко се обрати к Богу постом и покајањем, отвара себи пут за анђеоски живот и спасење, свједочи нам богослужење. Имајући то у виду сваки наш подвиг током поста нетреба да представља никакав напор, у поређењу са величином награде која нам слиједи. Тада све друго, овоземаљско постаје неважно и бесмислено, јер нам се даје награда непроцјенљиве вриједности – Христос. Жртвено давање себе ради много веће плате, објашњава се милосрђем Божији и жељом Божијом да се сви људи спасу и дођу до познања истине. То сазнање не само улијева утјеху и радост, него буди успавану гријехом душу и води ју на пут истинске обнове.
Буди трезвена, бодрствуј, уздахни,заплачи душо, постом одбаци гријех и топлим покајањем избјегни огањ. Трезвеност и бодрост душе, чине нас способним за духовну борбу. Бодрост душе је обраћање душе у саму себе и стављање свих њених сила на будну стражу. Када је трезвена и бодра, душа одмах увиђа око себе све што је страно и противно њеној природи. Она се истинским постом свецело предаје стражи ради очувања своје душевне чистоте и здравља. И та бодрост и трезвеност зависе искључиво од наших напора и жеље да се једном и заувијек сачува духовни преображај који нас је увео у нови савршени начин живљења. Блаженство које душа осјећа очистивши се од гријеха и сјединивши се са Богом јесте њено потпуно природно стање, у којем се она налазила још до пада у гријех. Због тога је она дужна непрестано бодрствовати – изграђивати своју чистоту Топлим покајањем, да би избјегла вјечни огањ и мучење.
,,Постимо браћо тјелесно, постимо и духовно,, . ,,Пост није само уздржање од хране, него отуђење од свке срасти,, . ,,Посни дан нека ти буде душо одбацивање гријеха и стремљење к Богу,, . ,, Почнимо пост пребивајући у добру,,... Само мали дио овде изложених великопосних богослужбених текстова говори о огромном спасоносном и духовном богатсву које садржи у себи православно богослужење. Оно нам са једне стране открива суштину богоугодног поста, а са друге стране свједочи о његовој спасоносној реалности, Док нас руководи к догађају покајања, исто тако нас радује откривајући сву љепоту живљења са Богом. То обавезује вјерне да активно учествују у њему. Али како учествовати ? Несуњиво само са великом пажњом, страхом Божијим и побожношћу. Дозволити да се свака блага ријеч усели у нас и постане саставни дио нашега живљења. Засијати у своје душе молитвено сјеме, које ће доњети вишеструки плод. Научити нас како се не само пости Богоугодно него и живи. Васпитати себе молитвеним садржајем и достићи високи ниво духовности који Господ очекује од нас. Живјети молитвеним заповјестима, богослужбеним ритмом значи посветити себе стицању савршенства путем молитве.
