Весну Томић, песникињу метохијску, срела сам једног фебруарског дана у порти цркве Св. Вартоломеја и Варнаве, у београдском насељу Раковици. Биле су задушнице, и у црквену порту су се смењивале групе људи који су долазили да запале свеће и помоле се за покој душа својих упокојених сродника и пријатеља. И Весна је дошла да запали свеће за све који почивају доле у Метохији, а на чије гробове не може редовно да одлази. А када је ишла, видела је ужас, гробове на којима више нема крстова, надгробне плоче разбацане, поломљене, и на споменицима откинуте главе од бронзе. Она је, покушавајући да у себи угуши плач, чупала, сећа се, коров са очевог гроба, и како рече у песми насталој у тим тренуцима, пожелела да у завежљај носи ,, расуте кости предака под ногама“ да их благосиља, а ,,костоломцима да не опрости“. Али, морала је назад, оставивши за собом да ,, марширају колоне зла, док очев гроб и крик небеса метохијска земља покрива“. Весна рече да су њена браћа и ових задушница отишла организовано за Ђаковицу, али их нису пустили да иду на гробље, нити у ђаковачку цркву, већ су их КПС полицајци спровели до манастира Дечани. Ишла је, прича ми Весна, кад седосмо на дрвену клупу, под једним високим стаблом у порти, у Ђаковицу, 2010. године. Прошла је уз пратњу КФОР-а кроз родно место које више није налик на ону Ђаковицу коју она у себи носи. И срце је хтело да искочи из груди када је улазила у цркву Успења Пресвете Богородице, где је као дете,одлазила. Пробудила су се сећања на њеног оца који је био појац у тој цркви и литургије када је уз владику Павла, оца Милутина и Трајана, молио Бога за спас српског народа. У тој цркви су њени суграђани добијали снагу за сва будућа надахнућа у очувању и одбрани онога што јесу и што је њихово. Сузе су једноставно саме јуриле низ образе када је срела тетка Пољку, данашњу мати Теоктисту, чуварку ђаковачке светиње. Пожелела је да тај загрљај са том дивном старицом, траје вечно, и преточила њену причу о данашњој Ђаковици, у песму,, Мати Теоктиста“која је ушла у Антологију сто аутора.
У готово у истом загрљају, Весна је дочекала и нас, њене Метохијце, у Београду, скрећући пажњу пролазника, својим готово детињим узвицима да се радује кад сретне ,, своје“.
Ех, живим овде, радим у РТС-у, имам свој стан, пријатеље и родбину која ме воли, али душа ми је доле, у Ђаковици, у српској улици, у породичној кући са чардацима, и дуборезима рађеним вештим рукама мајстора из Дубровника, у дворишту са исцветалим божурима, и тамо крај Ереника, наше реке, наше колевке, крај које смо одрасли - почела је још једну своју исповест ова жена са косовско-метохијском душом.- О, како ми свакодневно долазе у сећања дани проведени у Ораховцу у мајчином роду, у дому ујака, дружењу са браћом и сестрама. И свакодневно у причи са браћом, оживљавам бербе грожђа у деда Тошином винограду. Сваке године је деда позивао младе људе из својте, а они своје другове и другарице, па је берба грожђа увек била весела и берићетна. По цео дан би брали грожђе и певали, пунили кофе, тракторске приколице и ниједног тренутка нико не би помислио да је уморан. Увече поред ватре, најлепше девојке би газиле грожђе, које је прскало на све стране, а варнице оне вечне радости су севале у очима, симпатије су се откривале, док су испијане чаше тог првог источеног вина. И данас ми пријатељи донесу по неки литар вина из винограда који у Ораховцу још увек рађају, али испијам га полако, враћајући се детињству, но сећања ми помуте мисли да сада многе од тих винограда неки други људи беру... Када смо избегли добијала сам писма из Ораховца од тетке. Писала ми је о страхотама које су се тамо дешавале, о животу омеђеном бодљикавим жицама... То сам преточила у песму,, Ораховац“. Али упркос свему желим да опет одем, видим те улице, те куће, да се вратим у младост... али треба ми снаге, не знам да ли могу да поднесем.
Из велике кесе, коју је са собом тог фебруарског јутра донела, Весна је извадила и на сто под ведрим небом, поређала своје књиге. Њој треба храбрости и снаге да поново дође у Метохију, али је одлучила да пре ње крену њене књиге. Једну за другом исписивала је посвете пријатељима, рођацима, Ораховачкој цркви, Гимназији...
-Моје књиге су само један мали принос завичају, оне ће бити траг у времену – рече нам ова ведра жена на растанку.
Знала сам да ово нису прве књиге које шаље у Метохију. Стизале су оне и раније, али је и сав новац прикупљен на промоцијама њених књига, Весна слала црквама и манастирима, помагала расељенима. За постојану љубав према Светој вери православној и помоћ манастирима и верном народу на Косову и Метохији добила је и Захвалницу Српског православног манастира Царске лавре Високи Дечани на Св. Јована 2010. године. Она је одлучила да настави да пише и помаже, онолико колико може, и већ је у припреми њен нови роман.
