Љубав према Богу и часноме крсту окупила нас је данас у овоме светоме храму, да једним устима и једним срцем прославимо Свемогућега Господа и да на тај начин изразимо своју захвалност сва сва доброчинства која Он изобилно чини према нама.
Ево већ трећа недеља часнога поста је иза нас. Већ пуне три недеље ми се постом и молитвом спремамо за дочек највећег и најрадоснијег празника наше Цркве – Васкрсења Христовог. Сва наша вјера и цјелокупно наше исповједање темељи се на тој великој тајни Христове побједе над смрћу, о чему свједочи свети Павле највећи апостол наше Цркве ријечима да Христос није устао из мртвих узалуд је и вјера наша узалуд је и проповједање наше. Али ми занмо да је Он, продужава даље апостол, првина из мртвих и тиме дао наду на васкрсење свакоме који вјерује у Њега. Због тога је подвиг нашег поста веома битан и важан, јер нас чини духовно бољим, кријепи наше душевне сили, ојачава нашу вјеру и води нас достојном сусрету са Васкрслим Господом.
Данашња света недеља је посебна, јер је посвећена спасоносном знамењу часног и животворнога крста Христовог. Због тога се она и назива крстопоклона. Часни крст је одувјек био предмет посебног поштовања среди православних људи и његова појава је тијесно повезана са цјелокупном историјом наше Цркве. Природно се намеће питање у чему је тајна његове чудотворне и благодатне силе? Цјелокупна тајна крста откривена је у спасоносном догађају Васкрсења Христовог. Управо је својим Васкрсењем Христос осветио сибол крста и даровао му нову спасоносну силу – силу побједе и вјечнога живота. Све до Његовога распећа крст је био оруђе срама, јер су највеће разбојнике кажњавали распињањем на њему. Ту болну и срамотну праксу распињања Римљани су примјењивали само за робове и на све који по своме поријеклу нису били римљани. Али распећем Христовим крст је постао знамење побједе и вјечне славе. О томе нам свједочи и црквена пјесма која се данас пјевала на светој Литургији - Крсту твоме клањамо се Владико и свето Васкрсење твоје пјевамо и славимо. Поклањајући се крсту ми славимо твоје Васкрсење, прослављамо побједу свих нас, побједу која је управо знамењем крста била јављена човјечанству.
Нас, православне хришћане Крст Господњи подсјећа на безграничну Божију љубав према грешноме човјечанству. Христос је добровољно умро на крсту за гријехе свакога човјека, да сваки који у Њега вјерује не би пропао, него да би имао живот вјечни. О томе нам свједочи и свети апостол Павле ријечима, да је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1 Кор. 1.18). И заиста у Христовом крсту откриле су се двије истине – прва истина о томе колико се човјек заиста удаљио далеко од Бога, а друга истина колико је Бог далеко отишао у својој љубави према човјеку да би га ослободио од гријеха. Својом смрћу на крсту Христос је побједио ђавола, дао лично искупљење за гријехе људске и тим самим остварио спасење. Због тога сваки човјек који вјерује у Њега треба да се поноси Христовим крстом, по примјеру апостола Павла који говори – а ја Боже сачувај да се ичим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа (Гал. 6.14). На крсту се свршила побједа над ђаволом, главним непријатељем спасења рода људскога. Кроз крст Христов уништена су врата ада и сви они који су били свезани и налазили се у грјеховном плијену добили су слободу и право да се назову синови Божији (Мт. 12. 20).
Крст Христов је побједно знамење Цркве Христове, јер се њиме побјеђују видљиви и невидљиви непријатељи. О томе нас увјерава апостол Павле који каже да је крст Христов божанствено оруђе са којим се прогони сваки враг и непријатељ (!. Кор. 18). Поставља се питање због чега Крст и крсно знамење имају такву силну моћ против бјесовски и демонских сила? Зато што Крст свједочи сатани о великој сили Божијој – сили смирења. Ђаво је отпао од Бога кроз гордост, а Господ је побједио ђавола својим смирењем. Знамење крста, на коме је Господ пројавио своје велико смирење и тим самим побједио вражију силу, за ђавола су просто не подношљиви. Крст је почетак и крај нашега спасења. Без крста ми нисмо хришћани, нисмо чланови Цркве Христове, нисмо дјеца Божија. За крст смо рођени, ради крста ми живимо и крстом и умиремо. А умирајући са крстом ми умиремо са вјером на живот вјечни.
По примјеру Божијем сви ми смо позвани да достојно носимо
свој овоземаљски крст који нам се даје. Сам Спаситељ је
рекао својим ученицима: Ко хоће да иде за мном, нека се
одрекне себе, узме Крст свој и иде за мном (Мт.
16.24).
И још на другом мјесту говори: Ко не узме Крст свој и не
иде за мном, није мене достојан (Мт. 10, 38). Узети свој
крст и слједити за Христом значи живјети по јеванђељским
заповјестима. Чињеница је драга браћо и сестре да је
човјечанство данас занемарило врлински, јеванђелски живот
и уместо њега узело лажни живот по телесним жељама, који
нас временом потпуно удаљује од Бога и закона Божијег.
Човјек је заборавио спасоносну жртву коју је Бог учинио
искључиво ради његовог спасења. Поруге, пљувања, бичевање
и на крају распеће Христос трпи искључиво ради нас и ради
искупљења наших сагрјешења. А заузврат шта му ми дајемо?
Достојно ношење свога крста или смо свој крст замјенили
овоземаљским насладама. Истинска љубав и преданост према
Господу састоји се у стрпљивом подношењу свих невоља и
овоземаљски искушења. Јер као што је послије срамног
распећа на крсту, васкрсењем дошла спасоносна побједа,
тако и свако наше достојно ношење крста у тешким моментима
нашега живота бива награђено свемогућим Господом. Живјећи
врлинским јеванђелским животом, молитвом и постом, ми
достојно носимо свој крст и на тај начин достижемо највећи
степен јеванђелског живота, степен у којем душа сазерцава
неизрециву свјетлост лица Божијег.
Православни човјек такође треба да осазна да се пут у Царство небеско достиже силом, одрицајући се од самога себе, својих прохтјева и смиреним ношењем страдања, Тај пут нам је заповједио сам Господ, о чему свједочи апостол Петар, који каже да је Христос оставио нама Свој пример, да следујемо стопама Његовим (Петар 2. 21) Ако ми себе сматрамо његовим ученицима, онда смо дужни да усмјеримо свој пут по Његовим стопама, да разапнемо своје тијело са страстима и похотама. Јер како свједочи свети Григорије Палама – сваки човјек који је себе разапео на крсту, нема побуде према гријеху. Због тога је битно попети се на висину крста, распети своје страстно тијело. А свети оци говоре да разапети се на крсту значи борити се против страсти и избјегавати саблазан.
Идући по крстноме путу, ми можемо спознати плодове смиреног ношења свога крста. То је побједа над ђаволским искушењима, исцељење од душевних и тјелесних болести, очишћење од гријехова, обретење душевнога мира. Окусивши плодове крста, ми радостно са апостолом Павлом можемо клицати – не живим више ја, него Христос у мени!
Потрудимо се да нашом добровољном жртвом преко молитве и поста ослободимо приступ за усељење Божанске благодати у нас, без које не можемо чинити никаква добра. Нека нам у томе помогне и сила часног и животворнога крста Господњег, да живомо свето, честито и праведно, онако како то Бог очекује од нас. О пречасни и животворни крсте Господњи помажи нам увијек са Пресветом Дјевом Богородицом и свима светима. Амин
