Еколошке и здравствене последице НАТО бомбардовања 1999, с акцентом на осиромашени уранијум

Штампан је и извареднан зборник радова са ове конференције од близу 1000 страна и то на енглеском језику [1]. У закључцима ове конференције је изнето да је у току НАТО бомбардовања уништено 78 индустријских постројења, да је 45 енергетских постројења било уништено или оштећено, и да је као последица тога испуштено на хиљаде тона канцерогених, мутагених и токсичних хемикалија, укључујући бар десетак токсичних хемикалија које су одавно стављене на листу забрањених хемикалија према Штокхолмској конвенцији. Уз то је око 150 хиљада тона нафте и нафтних деривата и око 367 хиљада тона керозина било запаљено, више од 20 хиљада цивилних зграда је уништено, и испаљено је најмање 31 хиљада пројектила са осиромашеним уранијумом.

Према свим информацијама до којих смо могли да дођемо [3–7], у току бомбардовања 1999. године пројектили са осиромашеним уранијумом нису коришћени северно од Врања. Већина ових извештаја који су припремљени у оквиру Програма заштите животне средине Уједињених Нација (UNEP) се могу наћи на сајту: UN Environmental Programme (UNEP), Post Conflict and Disaster Management Branch (http://postconflict.unep.ch/)

”Пенетратор” је око 30 mm дугачак и састоји се од око 300 g осиромашеног уранијума унутар алуминијумске ”кошуњице” [8]. То значи да је на на Космет бачено око 9000 килограма осиромашеног уранијума а на југ Србије око 1000 килограма. Тимови из Института Винча су пронашли и уклонили око 200 пенетратора са југа Србије, што представља само 10% од бачених пројектила. Они нису имали приступ бомбардованим областима на Космету (Слика 1) тако да највероватније нико није вршио уклањање тих 30 хиљада пројектила.

Слика 1. Места на Космету где је коришћена муниција са осиромашеним уранијумом

Уранијум је метал сребрнкасто сиве боје, веома велике густине (19 g/cm3). Природни уранијум се може наћи свуда у малим количинама – у разним стенама (гранит), у земљи, у води, у биљкама и животињама па и у људском телу. Састоји се од три изотопа – 238U (99.27%), 235U (0.72%) и 234U (0.0054%). Слабо је радиоактиван, те не представља проблем као спољашњи озрачивач, али веома озбиљни здравствени проблеми настају ако се унесе у организам удисањем уранијумске прашине, или преко хране односно воде за пиће. Уранијум је хемијски токсичан, и зависно од количине унете у организам (на пример, преко пијаће воде) може врло брзо да доведе до тровања. Осиромашени уранијум има исте хемијске особине као природни уранијум, али има знатно мање изотопа 235U (0.2%) и представља отпадни производ при обогаћивању уранијума тим истим изотопом. Уранијум обогаћен изотопом 235 обично до 5% се користи као гориво у нуклеарним електранама.

Осиромашени уранијум се користи у пројектилима због изузетно велике густине, тако да се ови пројектили користе за пробијање оклопа текнова и других бојних кола, као и бункера. При удару, пројектил се распрскава и уколико температура пређе 600 C, прах уранијума се може запалити, што такође доприноси додатном уништавању и контаминацији. Сви, војинци или цивили, који се у моменту расприскавања налазе у близини, могу да буду изложени овим ситним честицама уранијума. Уколико их удахну у већим количинама, уранијумска прашина им се наталожи у плућима где базично остаје у току целог живота. Уранијум се распада углавном емисијом алфа честица у низ такође веома радиоактивних хемијских елемената, као што су: 230Th, 226Ra, 222Rn и 210Po,односно изотопи торијума, радијума, радона и полонијума. Довољно је напоменути да је полонијум коришћен да би се отровао Александар Литвиненко. Вероватноћа канцерогених обољења се веома повећава удисањем уранијумске прашине. На Слици 2. је приказан део ланца радиоактивног распада 238U са великим бројем високо радиоактивних "ћерки”. Сви ови високорадиоактивни продукти распада остају у плућима доживотно, уколико се удахне уранијумска прашина или удисањем радона који је у гасовитом стању.

Слика 2. Ланац радиоактивног распада ”ћерки” уранијума 238

Пенетратори од осиромашеног уранијума, уколико се не распрсну при удару о тврду подлогу, забијају се у меку земљу и до дубине од метар до три метра [7]. Тада их је јако тешко открити. Нажалост, ако остану на површини или се забију у земљу, пенетратори брзо кородирају (видети Слику 3 [5]), уранијум оксидише и настају оксиди који су растворљиви у води. На тај начин осиромашени уранијум може да доспе до подземних вода, а преко њих и до пијаћих вода. Ако се различита једињења уранијума унесу у организам путем воде или хране, један део остаје у организму и таложи се у костима, јетри, бубрезима те долази до разних обољења. Уранијум, спада у групу тешких метала који су хемијски веома токсични и уношење релативно већих количина уранијума у организам изазивају реакције сличне другим хемијским тровањима у току пар сати после уношења.

Немамо податке да ли ико у Србији редовно проверава квалитет пијаћих вода на територијама где је бомбардовано пројектилима који су садржали осиромашени уранијум и да ли се прати здравствено стање војника и цивила који су били изложени утицају осиромашеног уранијума у току бомбардовања 1999. године.

Слика 3. Пенетратори са осиромашеним уранијумом (лево). Пенетратор који је кородирао и који је пронађен у Хан Пијеску (десно). [9]

Слика 4. Приказан је пенетратор нађен на локацији Пљачковица 2001. године, који је кородирао за само две године. [5]

У извештају Светске здравствене организације о осиромашеном уранијуму на Космету [7] се тврди да је потребно око 500 година да би пенетратор од 300 г осиромашеног уранијума кородирао, што је супротно ономе што може да се види на овим сликама. Насупрот томе, у извештају UNEP из 2001. године [4] се наводи да приликом удара пројектила о тврдо тло или стене долази до фрагментације или пукотина које онда проузрокују веома брзу корозију, претварање у прашину (што се види на Слици 4), убрзано разношење и загађивање шире околине и ваздуха, укључујући и подземне воде и воду за пиће.

Интересанто је да су тимови Уједињених нација (UNEP) долазили три пута да прикупљају узорке и утврде чињенично стање: у новембру 2000. године посетили су 11 локација, урадили више стотина мерења и сакупили вуше од 300 узорака за анализу [4]; од 27. октобра до 5. новембра 2001. године посетили су Србију и Црну Гору и прикупили 161 узорака биљака, земљишта, ваздуха и воде, и пронашли неколико пенетратора [5]; и од 12. до 24. октобра 2002. године су посетили 14 локација у Босни и Херцеговини и прикупили 132 узорка [6]. Мада се пре ових посета тврдило да после удара и сагоревања пенетратора уранијумска прашина врло кратко остаје у ваздуху, као и да треба јако дуго да пенетратори кородирају, односно да осиромашени уранијум доспе до пијаћих вода, у овим извештајим је изнето:

(1) Да је утврђена веома распрострањено загађење осиромашеним уранијумом на локацијама које су обишли, и за које се знало да је ту коришћена муниција са осиромашеним уранијумом. Загађење земљишта је пронађено и до 20 метара од места удара.

(2) Да већина пенетратора није уклоњена и да је остала под земљом. Пенетратори који су пронађени близу површине у току 7 година од бомбардовања (у БиХ) су због корозије већ били изгубили око 25% масе. У касарни у Хан Пијеску после 7 година од бомбардовања пронађени су пенетратори који су лежали на површини кородирани. Загађење је било велико и у Хаџићима.

(3) Да је први пут пронађено загађење осиромашеним уранијумом у пијаћој води (вода у бунару у Хаџићима).

(4) Да је уранијумска прашина пронађена у ваздуху и то не само две године после бомбардовања, већ и седам година после бомбардовања (и у БиХ и на Рту Арза).

(5) Да је утврђено да је и неколико година после бомбардовања могуће утврдити присуство честица осиромашеног уранијума у узорцима земљишта и биљака (као што је маховина, лишај, или кора од дрвета).

(6) Да су пронашли и потврдили коришћење муниције са осиромашеним уранијумом на бар 6 места која нису била означена у подацима о локацијама добијених од НАТО.

На следећим сликама су показана места загађена осиромашеним уранијумом на локацијама које су тимови посетили (Пљачковица, Братоселце, Рт Арза, Хан Пијесак, Хаџићи).

Слика 5. Путачом су означена места на којима су пронађени пенератори а звездицама места на којима је пронађено загађење осиромашеним уранијумом (Пљачковица, 2001.) [5]

Слика 6. Путачом су означена места на којима су пронађени пенератори а звездицама места на којима је пронађено загађење осиромашеним уранијумом (Братоселце, 2001) [5]

Слика 7. Путачом су означена места на којима су пронађени пенератори а звездицама места на којима је пронађено загађење осиромашеним уранијумом (Рт Арза, Црна Гора, 2001) [5]

Слика 8. Путачом су означена места на којима су пронађени пенератори а звездицама места на којима је пронађено загађење осиромашеним уранијумом (Хан Пијесак, БиХ, 2002) [6]

Слика 9. Путачом су означена места на којима су пронађени пенератори а звездицама места на којима је пронађено загађење осиромашеним уранијумом (Хаџићи, БиХ, 2002.) [6]

На Слици 10 [5] налази се наш колега из Института за нуклеарне науке Винча, магистар Радојко Павловић, који је без предаха радио на чишћењу контаминираних области. Он у рукама држи пенетратор са осиромашеним уранијумом, пронађен на локацији Братоселце, на коме се исто јасно види да је кородирао. Нажалост, ни на слици нити у овом извештају није поменуто његово име. Наш колега Радојко Павловић, један од незнаних хероја у бици да се Србија очисти од муниције са осиромашеним уранијумом, умро је од канцерогеног обољења плућа 2003. године. Имао је само 49 година.

Слика 10. Радојко Павловић је био део тима Института Винча који је учествовао у уклањању пенетратора са осиромашеним ураном. На овој слици држи кородирани пенетратор пронађен на локацији Братоселце. [5]

Слика 11. је преузета из документа Светске здравствене организације [8]. Треба нагласити да је вероватно тај тенк био уништен пројектилима који су садржали осиромашени уранијум, тако да је прашина са честицама осиромашеног уранијума сигурна била присутна на тенку и око тенка. Очигледно је да нико није упозорио ову децу да не прилазе тенку.

Слика 11. Албанска деца на Космету се играју на тенку који уништио НАТО. Тенк је вероватно био контаминиран осиромашеним уранијумом. [8]

Мада се у наведеним извештајима детаљно описују локације, прикупљање узорака, мерења и анализе којима нема шта да се замери, интересантно је да се у закључцима ових извештаја увек умањује могућа опасност по животну околину и здравље људи. Ипак, у овим извештајима се наводе неопходне мере заштите, од настављања уклањања пенетратора, до јасног обележавања контаминираних локација, праћења квалитета вода за пиће и здравља људи који живе у близини назначених локација.

Нажалост, надлежне структуре у Србији већ више од 10 година избегавају да изнесу тачне податке о броју контаминираних места, о томе да је уклоњено само око 10% пројектила са осиромашеним уранијумом, о томе да ли се и где врши тестирање подземних вода и вода за пиће, о томе да ли се врше систематски прегледи војних лица и цивила који су били изложени дејству муниције са осиромашеним уранијумом, као и да ли су ишта урадили на међународном плану да се тражи арбитража поводом загађивања животне средине и угрожавања здравља становништва. Војници и цивили који су били у областима које су гађане пројектилими са осиромашеним уранијумом, као што је граница према Албанији, морају да буду под сталном контролом. Врло је тешко доћи до прецизних података о броју и врсти канцерогених обољења. У општем је интересу да се овакви подаци прикупљају, анализирају и објаве.

На десетогодишњицу бомбардовањан, 2009. године, објављена је један веома важна књига, која нажалост није добила заслужено место у српској јавности. Ради се о књизи Последице рата на животну средину која је објавио SPRINGER [11] , где су поред еколошких последица ратних дејстава у Заливском рату, укључене и последице НАТО бомбардовања СР Југославије. У ову књигу су ушли и следећи радови: Процена утицаја примене муниције која садржи трансуранске елементе на здравље и животну средину, од Зоре Жунић и Наде Миљевић из Института за нуклеарне науке „Винча“, као и Атмосферски транспорт и депозиција перзистентнихорганских  полутаната у условима ратног стања, од Зорке Вукмировић, Мирослава Ункашевића, и Иване Тошић из Институт за физику, Београд, Институт за метеорологију, Универзитет у Београду.

Пораст канцерогених обољења у Србији после 1999. године је алармантан, али до јавности стиже врло мало релеватних података и анализа. Др Зорка Вукмировић је 2013. године на промоцији књиге Екологија и рат, коју је приредио проф. др Вукашин Павловић [12], приказала табелу (Слика 12) у којој је сумаризован број ново–откривених канцерогених обољења у Србији од 1990. до 2011., као и број умрлих од канцерогених обољења у истом периоду. Ова табела је припремљена према доступним подацима Института за јавно здравље [12].

Слика 12. Табела је припремљена према доступним подацима Институт за јавно здравље [12]

Док број оболелих од канцерогених обољења 1990. године био 9.899, 2000. године овај број је скочио на 22.123, године 2010. на 26.152, да би 2011. године прешао 33 хиљаде! Што је још страшније, број умрлих сваке године је између 55 и 60% од броја нових канцерогених обољења те године. У САД, овај проценат је 34% за жене и 36% за мушкарце [13].

Осиромашени уранијум је трајно загадио неке терене Србије и Републике Српске и било би исправно да се ти терени ставе под трајни надзор, а становништво заштити од могућих ширења контаминације. Највећи део терена засутих осиромашеним уранијумом се налази на територији Косова и Метохије и тешко је очекивати да ће међународна заједница ишта чинити у смислу заштите угроженог становништва. Забрињавајућа је чињеница да су далеко већи делови територије Србије засипани бројним отровима приликом бомбардовања и оштећења индустријских постројења. Дејство тих хемијских загађивача, у спрези са стресом и општим погоршањем здравствене превентиве узимају већ 15 година скуп данак.

Ако многа испитивања ширења загађивача и његово уклањање захтевају велике инвестиције и трошкове, барем би евиденција последица, које се очигледно манифестују у облику приметног повећања малигних обољења, могла да буде лако изводљива. Резултати те евиденције би морали бити објављени и предочени светској стручној јавности и надлежним међународним организацијама.

У свакој држави, па чак и у Србији, постоје државне институције којима је то дужност. Зато је несхватљиво да ни после 15 година од НАТО бомбардовања ниједна досадашња власт није покренула наплату ратне и еколошке штете против оних земаља које су учествовале у ратним дејствима на територији СРЈ.

Литература

[1] D. P. Antic and J. Lj. Vujic, Editors, “Environmental Recovery of Yugoslavia,” Monograph published by Vinca Institute of Nuclear Sciences, ISBN 86-7306-054-0, 2002.  

[2] J.P. Mc Laughlin, L.L. Vintró, K.J.Smith... Plutonium in Depleted Uranium Penetrators, Archive of Oncology No. 9 (2001) 219-223

[3] The Kosovo Conflict: Consequences for the Environment and Human Settlements, UNEP and UNCHS Report, ISBN 92-807-1801-1, 1999.

[4] Depleted Uranium in Kosovo: Post-Conflict Environmental Assessment, UNEP Report, 2001.

[5] Depleted Uranium in Serbia and Montenegro: Post-Conflict Environmental Assessment, UNEP Report, ISBN 92-807-2146-1, 2002.

[6] Depleted Uranium in Bosnia and Herzegovina: Post-Conflict Environmental Assessment, UNEP Report, ISBN 92-1-158619-4, 2003.

[7] Report of the World Health Organization Depleted Uranium Mission to Kosovo, Undertaken at the request of the Special Representative of the Secretary-General and Head of the United Nations Interim Administration Mission in Kosovo (UNMIK), 22 to 31 January 2001.

[8] Depleted Uranium: Sources, Exposure and Health Effects, Department of Protection of the Human Environment, World Health Organization, Geneva, WHO/SDE/PHE/01.1, 2001

[9] Depleted Uranium Awareness, UNEP/Post-Conflict Assessment Unit,

http://postconflict.unep.ch/

[10] http://en.wikipedia.org/wiki/Paducah_Gaseous_Diffusion_Plant

[11] “Environmental Consequences of War and Aftermath”, SPRINGER Berlin/Heidelberg, 2009.

[12] ”Екологија и рат”, Извештај независних експерата о НАТО бомбардовању СРЈ, припредио проф. др Вукашин Павловић, Службени гласник и Завод за уџбенике, 2012.

[13] http://cepor.fpn.bg.ac.rs/publikacije/ekologija-i-rat.html

[14] American Cancer Society,