Данас се у многим руским манастирима, као и до револуције, очигледно пројављују дела хришћанског милосрђа. У њима се оснивају прихватилишта за старе и сирочад. Сестре женских и братија мушких манастира воде бригу о усамљеним беспомоћним старцима, односно негују и духовно васпитавају дечицу која су остала без родитеља. Свако ово прихватилиште за старе и сирочад има своју историју.
Историја црквеног прихватилишта за старе људе при Новодевичком манастиру Васкрсења Христовог у Санкт Петербургу својим коренима сеже у крај 19. века. Једна од његових најсјајнијих страница везује се за име преподобног Серафима Вирицког. Док је још био трговац, и то веома велики трговац крзном, он је био и ктитор црквеног прихватилишта за старе и болесне. Василиј Николајевич Муравјов је заједно са својом супругом Олгом Ивановном непрекидно финансијски помагао његов рад. Они су поред тога, саосећајући с туђим болом, обилазили сиротишта, налазили речи утехе за њихове штићенике, раздељивали им дарове и духовне књиге. Узгред буди речено, овде, у Новодевичком манастиру, Олга Ивановна је годину дана касније примила монашки постриг и добила име Христина (у схими Серафима).
На надгробном крсту схимонахиње Серафиме стоји један епитафни катрен, који је написао преподобни Серафим Вирицки:
Травом неће обрасти стаза народна
До твога гроба, матушка рођена.
Срцем и душом ти си све волела,
Неће пропасти љубав твоја света.
Такву љубав и бригу добијају и данашњи штићеници прихватилишта ове свете обитељи. Две искушенице, Зоја и Степанида, више година не устају из кревета: једна је скоро 19 година парализована, а друга – 16. Међутим, рећи да „не устају из кревета“ није сасвим тачно. Ушли смо у собу искушеница управо у тренутку када је пожртвована, искусна болничарка навлачила на бакицу Зоју корсет са металним конструкцијама, како би пацијенткиња усправила лумбални део кичме. Затим је корсет причврстила за дизалицу и пред нашим очима непокретну старицу успела на одређену висину и преместила је на столицу.
Монахиња Марија (Лихачова), најстарија у црквеном прихватилишту, испричала нам је:
– Ову дизалицу нам је донирала болница „Володарски“. Наравно, то је стари модел, како ми кажемо, „старински“, али Богу хвала да макар и такав имамо. Бакица Зоја, на пример, има мултипла склерозу: руке и ноге су јој згрчене. И пошто је годинама у хоризонталном положају, лекари су саветовали да је по пола сата – и то свакодневно – седају на столицу и сервирају јој ручак на ноћни сточић. Да би макар иколико њени мишићи були у функцији!
Нисмо могли а да се не зантересујемо како се о штићеницима брину на духовном плану, и сазнали смо да их свештенослужитељи сваке недеље и о празницима причешћују Светим ТајнамаХристовим. А сестре посећују старице и за време свакодневне литије с мироточивом иконом Казањске Богородице. Такође смо сазнали да парализована слушкиња Божија Зоја, која нам се осмехнула после успешног премештања са кревета на столицу, помиње оне који су се упокојили током опсаде Лењинграда. То је њено послушање. Генерално све старице, према речима монахиње Марије, имају своје стално послушање: свакодневно читају Јеванђеље, Апостол, Свете Оце (прихватилиште поседује целокупна дела „Житија светих“) или заједнички поју акатисте.
У ходнику смо срели интелигентну бакицу, која је, придржавајући се за ходалицу за људе са ограниченим кретањем, ишла самоуверено. Затим је, одложивши помагало и штап, без ичије помоћи начинила неколико ситних корака и ушла у своју собу. И нас је позвала код себе.
– Недавно смо прослављали деведесети рођендан Наталије Феодосјевне – осмехну се монахиња Марија, показујући главом у правцу власнице собе.
– Овде је тихо, мирно и осећа се таква благодат! – рекла нам је најстарија штићеница црквеног прихватилишта за старе и болесне. – Посећују нас свештеници, сестре су пажљиве и брижне. Лекари су такође пажљиви. Све је добро!
А овог месеца, како смо сазнали из вести са званичног сајта Новодевичког манастира Васкрсења Христовог, Наталија Феодосјевна Устименко је обележила прави празник, којем је присуствовала настојатељка игуманија Софија (Силина), монаштво манастира и сестре са којима она живи. Најстарију штићеницу црквеног прихватилишта за старе посетио је Епископ царскосељски Маркел (Ветров), викар Епархије санктпетербуршке, приликом чега јој је уручио награду и грамату од Његове Светости Патријарха Кирила. Наталији Феодојсевној је било изразито драго што чује од Владике, да њена залагања још увек поштују и да је се сећају професори и предавачи, као и сарадници Духовне академије. И са великим узбуђењем је примила награду за своје служење Светој Цркви – орден Свете Равноапостолне Књегиње Олге II степена.
У једном од бројева санктпетербуршког часописа „Пчела“ објављен је текст посвећен прихватилишту при Новдевичком манастиру Васкрсења Христовог. Он садржи с толиком прецизношћу изречене речи: „Многи погрешно схватају шта је то црквено прихватилиште за старе људе. Мисле да ту само хране људе и брину о њима. Међутим, црквено прихватилиште за старе – то је првенствено Бог. То је Господ. И у томе лежи његова суштинска разлика од установа социјалног типа за смештај старих особа. Та разлика је присутна већ у самом називу овог прихватилишта, које на руском гласи „богадельня“.“
...Поред собе где су смештене парализоване искушенице, налази се друга пријатна соба, потпуно спремна да прими нове штићенице црквеног прихватилишта за старе. Ко ће њу населити у блиској будућности? Оно што је најважније – то ће бити људи чија физичка слабост није бацила сенку на њихов молитвени живот, тј. људи, који ниједан свој дан не проведу без општења са Богом.
Фотограф: Владимир Ходаков
Синодско одељење за манастире и монаштво РПЦ
Са руског Наташа Јефтић
