Послије скоро 20 година у подловћенском селу Мирац, служена је литургија од стране надлежног пароха Митрополије црногорско – приморске. Литургију испред цркве Светог Ђорђа, служио је горњогрбаљски парох, јереј Миајло Бацковић који се одазвао позиву својих парохијана из овога села. „Литургија се не служи никоме у инат, литургија је љубав, жртва, приношење. Литургија је заједница. Зато ова литургија позива на заједницу, на измирење и помирење овога села, браће међу собом. Нека Ловћенски Тајновидац Његош, овдје на граници Истока и Запада, љубављу и мудрошћу својом која га је красила, помири народ овај. Нека Господ да, да следећи пут служимо у храму и да нас буде још више, иако нас је данас хвала Богу било доста“, поручио је отац Миајло у својој бесједи окупљеним вјерницима.
Молећи се за све становике овог подловћенског села, горњогрбаљски парох је поручио да црногорска застава који су сељани поставили на цркву уочи литургије није омела вјернике. „Ставили су заставу, мислећи да ће застава да смета некоме. Мени застава не смета, јер показује да је данас празник. И јесте велики празник за село Мирац и за нашу Цркву. Празник љубави Божије, Христове побједе и Васкресења“, истакао је отац Миајло.
Црква Светог Ђорђа је једна од првих цркава у Црној Гори која је предата на коришћење неканонској Црногорској православној цркви, и од тада свештенство Митрополије црногорско приморске није одржавало богослужења у овом храму. Последњу литургију средином деведесетих година, служио је покојни Јован Крстић, протојереј који је био надлежни парох. Чтец на тој литругији био је тадашњи богослов, а садашњи парох отац Миајло Бацковић. Занимљиво је да је чтец на литургији оцу Миајлу, био богослов Лазар Крстић, син покојног проте Јова. Јак сјеверни вјетар и хладно мартовско јутро није омело двадесетак Мирчана да присуствују литругији. Већина њих се причестила, а многи су литургију испратили са сузним очима.
Након литургије испред цркве Светог Ђорђа, јереј Бацковић је одржао помен на гробу свештеника Луке Вујаша. Прота Лука је био секретар црквеног суда Митрополије црногорско приморске педесетих година прошлог вијека . Одлежао је више година у которском затвору због своје подршке и вјерности владици Арсенију Брадаревићу кога су тадашње комунистичке власти осудиле на робију.
Он је написао писмо Титу и Синоду у којем наводи: „да је затекао митрополију закључану, јер је и последњи чиновник у њој, прота Марко Кусовац, секретар епархијског управног одбора, ухапшен дан прије његовог доласка, 1. септембра 1953. године“. Из манастира је протјерана послуга а „поред оца Марка, ухапшена су још три свештеника: прота Лука Вујаш, секретар црквеног суда, јереј Михаило Газивода и прота Лука Почек, пароси цетињски“ те да су „недужно осуђени, да су им изнуђена признања, те да је све што је предузето против њих, као и против самог њега, учињено не због кривице, него из побуда прогона вјере, односно, што је својим радом, заједно са њима, бранио вјеру и цркву“. Када је јавни тужилац позвао сведоке да посвједоче ријечи које је пред њима њима изговорио „да су комунистичке власти учиниле крваву увреду српском народу што су икону Светога Саве избацили из Српске академије наука“, он је устао и рекао: „Не требају вам за то свједоци. Ево ја ћу пред судом да поновим цео текст и још додајем да је Свети Сава први српски научни и културни радник, и ако преживим робију писаћу протесте преко свих научних центара у свијету“.
Жељко Комненовић
