Марија Египћанка у младости је била изузетна лепотица. Живела је у Александрији и водила расклашан живот. Једном, шетајући обалом мора, виде брод који је кретао за Палестину на празник Воздвижења Крста Господњег. На броду беше много младих људи и њој паде на ум да се укрца на брод како би их навела на грех. Кад су стигли у Палестину, сви поклоници упутише се у јерусалимски храм Васкрсења Христовог. Пође тамо и Марија. Но кад хтеде да заједно с осталима уђе у цркву, осети како је нека невидљива сила зауставља и не дозвољава јој да уђе. Трипут је покушала, али ју је тајанствена сила сваки пут у томе спречила.
Марија није могла да схвати шта то значи, зашто сви улазе у храм, а она ни преко прага не може да пређе. У души веома узнемирена подиже очи и виде лик Пресвете Богородице. Тад је први пут у животу почела да се моли. Молила је Пресвету Богородицу да је пусти у храм и након топле молитве ништа је више није задржавало, те слободно уђе у цркву. Дубоко ју је потресло богослужење на празник Воздвижења Крста Господњег. Након завршетка службе, крену Марија ка реци Јордан, пређе на другу обалу и удаљи се у сурову пустињу где проживе четрдесет седам година а да никад никог није видела.
О свом животу испричала је преподобном Зосими с којим се, по промислу Божијем, срела у пустињи. Причала му је о томе како су првих седамнаест година живота у пустињи њене патње биле изузетно велике и како ју је морила глад док је замишљала раскошна јела и вина и свој блистави и развратни живот у Александрији. Седаманаест година борила се против тих маштања и тек осамнаесте стекла дубоки мир. Након тога проживела је још тридесет година у пустињи.
Марија је постала истински анђео у телу и док се молила, одизала се од земље и стајала у ваздуху. То није легенда. Не сумњамо у то јер знамо да су и неки други светитељи били удостојени такве молитве. А чиме се то може објаснити? Како се људско тело може подићи изнад земље и стајати у ваздуху? То се може објаснити само тиме да човеков дух, освећен непрекидном молитвом и постом, задобија огромну власт над телом, јер је наше тело оруђе духа и може бити потчињено његовим наређењима. Тело може постати тако лагано и танано да бива способно да се у ваздуху одржава.
Кад је завршила разговор с преподобним Зосимом, Света Марија га је замолила да и идуће године дође на Јордан и да је ту сачека са Светим Даровима. И он испуни њену молбу. Кад је идуће године дошао, издалека је угледао како му се приближава преподобна Марија. Видео је како је дошла до реке, прекрстила воду и прешла преко ње као по сувом. И причести је преподобни Зосима с трепетом и ужасом, а Марија га замоли да идуће године дође на место где ју је први пут видео.
Прође годину дана и преподобни Зосима дође на исто оно место и угледа Свету Марију како мртва лежи на земљи. На песку је било написано: "Грешна Марија умрла је првог априла; сахрани је." Преподобни Зосима опојао је Марију, али је био на муци јер није знао како да је сахрани кад нема чиме да ископа гроб. Тада се догодило ново чудо: дошао је лав, шапама ископао дубоку јаму и отишао. Тако је монах Зосима сахранио преподобну Марију.
Заиста чудесно житије које уопште не личи на животопис обичних људи! У њему су две чињенице посебно вредне дивљења. Пре свега то је огромна благодат Божија, највеће Божије милосрђе и Божије предзнање о томе да ће једна блудница постати велика светитељка. Друга чињеница је Маријина изненадна и необична одлучност да се преобрати и да из грешног живота крене на пут подвижништва у пустињи. Преподобна Марија испунила је оно о чему свети пророк говори: "Зато још говори Господ: обратите се к мени свим срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу своме, јер је милостив и жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и каје се ода зла" (Јоил. 2, 12-13). И Света Марија је "раздерала срце своје" и свим својим мислима ненадано се Богу обратила. Она је испунила и оно о чему говори свети пророк Језекиљ: "И онде ћете се опоменути путева својих и свих дела својих, којима се оскврнисте, и сами ћете себи бити мрски за сва зла своја која чинисте" (Језек. 20, 43). И испунише се на њој речи Божије и она дознаде за Његово бескрајно милосрђе, за Његову безграничну светост кад је Господ, ради светости имена Свога, с њом поступио по милосрђу Своме, а не по њеним злим делима.
Ето какво бива стварно покајање, ето како треба да поступе сви велики грешници – изненада, свим срцем Богу се обратити, омрзнути пређашњи живот, згадити се над самим собом и одједном све оставити, кренути новим путем и кајати се целог живота, као што се кајала света Марија Египћанка. Видите како је бескрајно дубоко било њено покајање, њена свест о томе да је безвредна, чудесна снага воље у борби са страстима, како је био дуг њен живот посвећен светом покајању и посту. Ми не знамо чиме се преподобна Марија четрдесет и седам година хранила у пустињи, али знамо да је тамо дуго живела и велику светост достигла. Свима који иду путем зла, путем својих страсти показала је како треба прекинути с грешним начином живота, како се треба кајати и Бога за опроштај молити.
Из житија светих познато нам је још много примера необично дубоког покајања. Такво покајање неопходно је и обавезно за све велике грешнике који се Богу обраћају. А шта рећи о нама, просечним хришћанима који се не можемо назвати таквим грешницима, који нисмо живели у блуду, нисмо огрезли у разврату, пијанству, злоделима, лоповлуку? Да ли ми треба да се дубоко кајемо, или можемо говорити онако како говоре многи од нас: "Ма, какве ја то посебне грехе имам? Па то су обични, људски греси." Зар треба да починимо демонске грехе па тек онда да почнемо да се кајемо? Зар су ти обични људски греси безначајни? Зар Христос не захтева да будемо савршени као што је савршен Отац наш Небески (види, Мт. 5, 48)? Зар не прети тешким казнама за сваку ружну реч (види, Мт. 12, 36)? Међутим, постоји доста људи који почине грех блуда, али пошто се уздају да ће им Господ по човекољубљу Своме опростити све грехе, они се према томе односе сасвим мирно: "Па добро, шта сад? Зар је то тако велики грех? Ма, то је само људска слабост." Да ли заиста имају право да се надају опроштају? Наравно да немају јер Господ није само човекољубив, него је и правичан у судовима Својим и опрашта само оне грехе којих смо постали дубоко свесни и за које смо се покајали од свег срца. Тада Господ прашта са зачуђујућом лакоћом.
У данашњем јеванђељском одмломку чули сте како је Господ дао опроштај блудници која Му је ноге сузама омивала и косом их својом брисала. Све јој је опростио зато што Га је свим срцем заволела. Господа треба заволети свим срцем, плашити се чак и својих малих грехова, тежити да будемо слични оним светим подвижницима који нису имали тешких грехова, а ипак су цео живот проводили у покајању. Многи светитељи су стално плакали. За такве пророк Јеремија каже: "Претражимо и разгледајмо путеве своје и повратимо се ка Господу. Подигнимо срце своје и руке ка Богу на небесима. Згрешисмо и непокорни бисмо" (Плач. 3, 40-42). Брижљиво су у срцу своме трагали за сваком нечистотом, стално се кајали и патили због греха свог. Били су расположени онако како то захтева свети апостол Јаков: "Трпите и тугујте и плачите: смех ваш нека се претвори у плач, и радост у жалост" (Јак. 4, 9). Та заповест упућена је не само великим грешницима, него и свима нама. У таквом расположењу дубоке жалости живели су они који су се свим срцем обратили Господу Исусу Христу.
Свети апостол Павле вели: "Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, а жалост овога света доноси смрт" (2. Кор. 7, 10). Шта је то жалост по Богу? То је туга за Богом, туга за чистотом, за светошћу, она жалост која испуњава срце човеково кад види своју прљавштину. Управо таква жалост је спасоносна. А шта је то жалост од овога света? То је жал за овоземним богатством, жалост због свих наших неуспеха у борби за богат и лагодан живот, због свих губитака које доживљавамо у тој трци за земним богатством. Дакле, стално расположење хришћанског срца треба да буде жалост по Богу. Смех ће бити далеко од онога ко буде тако расположен јер такав неће тежити весељу. Буде ли обузет само стремљењем ка Богу, чистоти и светости, постаће мудар, спокојан, кротак, тих. За оне који стичу такву мудрост премудри цар Соломон је рекао: "Срце је мудрих људи у кући где је жалост, а срце безумних у кући где је весеље" (Проп. 7, 4). Није нам место у кући где је весеље. Наше је место током целог живота у кући где је жалост, у друштву оних који плачу и трпе, у друштву оних који своје срце раздиру пред Богом и који су свесни своје нечистоте.
Ето, такав је пут показан обичним људима, просечним хришћанима. А да ли заиста многи иду тим путем? Да ли су многи од нас дубоко свесни важности покајања? Мислим да нису. Већина претпоставља да је довољно покајати се само за тешке грехе којих су у потпуности свесни. Но, то ипак није довољно јер је грехова којих смо недовољно свесни много више него ли тешких грехова и зато смо дужни да стално у срцу своме трагамо и за најмањом нечистотом. Не смемо бити безбрижни у делу нашег спасења јер је безбрижност духовна смрт. Но догађа се да људи западају у другу крајност и да тешки грешници губе сваку наду на своје спасење, на милосрђе Божије. Они мисле да је касно за покајање па им сатана нашаптава: "Бадава ти је да се кајеш. Не губи време на то!" Такви људи, који су запали у очај, који су одустали од покајања, не знају за оно што је написано у Књизи пророка Језекиља: "Ако ли би се безбожник обратио од свих греха својих које учини, и држао би све уредбе моје и творио суд и правду, доиста ће живети, неће погинути. Безакоња његова што их је год учинио неће му се више спомињати, у правди својој коју чини живеће. Еда ли је мени мило да погине безбожник, говори Господ, а не да се одврати од путева својих и буде жив?" (Језек. 18, 21-23).
Бог не жели смрти грешника, него жели његово спасење. Мислити да је милосрђе Божије недовољно за праштање тешких грехова, исто је као кад бисте рекли да ће се море запрљати ако у њега баците прегршт прљавог песка. Море ће опрати тај прљави песак и он ће нестати у његовим безданим дубинама. Милосрђе Божије је безгранично! Оно је неупоредиво веће од бескрајног океана и у том милосрђу Божијем лако се могу утопити сви тешки греси само ако се за њих свим срцем покајемо.
Велико дело покајања многи људи одлажу до старости и обично говоре: "Док сам млад вселићу се и уживати у животу, а кад дође старост, успећу да се покајем за грехе своје." Па зар је то разумно? Зар било ко од нас зна кад ће наступити час смрти? Можемо ли рачунати на то да ћемо доживети старост? Треба се кајати без одлагања. Покајање за почињени грех не смемо одлагати ни на један једини дан или сат. Треба се сетити шта је свети Јован Претеча говорио на Јордану призивајући народ на покајање: "А већ и секира код корена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца" (Мт. 3, 10).
Бојмо се тога и стално имајмо на уму да секира већ стоји код корена дрвета. Ако не будемо рађали плодове добра, љубави и чистоте, том секиром ћемо бити посечени кад то и не очекујемо. Нека срце наше трепери бојећи се немара у односу на неокајане грехе и нека пред нама увек стоји лик преподобне Марије Египћанке која нам је показала тако чудесан и савршен пут покајања. Њеним светим молитвама нека нас Господ удостоји истинског покајања и опроштаја наших грехова. Амин.
***
Из књиге: Свети Лука Кримски "Приноcимо Ти љубав своју"; издање манастир светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци; превод са руског Божана Стојановић.
