Марија Египћанка је у свом животу сјединила и пројавила две крајности – бездан греха и висоту побожности и врлине. У годинама своје младости, окупирана саблазнима порока, седамнаест година је провела у греху, да би се силом благодати Божије, као заблудела овца поново вратила Цркви. На зов Цркве Марија, која није марила за Божије заповести и која је помрачила у себи Божији лик, божанским промислом се наново благодатно обновила.
Рођена је у Египту и већ у дванаестој години осетила је изазов туђинског закона који војује у нашим удовима и занемаривши родитељску љубав, побегла је из њиховог дома у Александрију, на бурно и широко поље света, на тржницу порока. Не нашавши довољно задовољстава у граду, у којем је прилив људи садржан у безброј личности жељних телесних наслада, Марија је смислила да оразноличи свој раскалашни живот путовањем у Јерусалим, заједно са поклоницима који путоваху на Воздвиженије животворног Крста Господњег. Током путовања, и по приспећу, у Јерусалим, она је све до самог празника наставила све дубље и дубље да тоне у бездан разврата. Изгледало је да јој више нема помоћи која би је могла извадити из греховне дубине. Дошавши у Јерусалим на празник Воздвиженија животворног Крста, вучена знатижељом, Марија је заједно са осталим подвижницима и побожним хришћанима, на дан празника, пошла у Божији храм. Али, дошавши у притвор храма она једноставно није могла да, заједно са осталима, ступи у сами храм и приступи животворном Крсту Господњем. Сви остали су неометано ступили унутар храма, а Марија, уз много покушаја и напора, једноставно није могла да прекорачи праг светилишта, невидљиво задржавана божанском силом. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва светине, одлучила је да се некако пробије до средишта масе и да тако заједничким напорима једноставно буде унесена у храм; међутим, опет само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала је назад. Три – четири пута је она тако покушавала да уђе у храм, али без успеха. Присутни у храму наслађиваху своја побожна осећања гледањем уздигнутог животворног Дрвета; Марија, пак, посрамљена и ожалошћена, остаде у предворју храма и потресена осећањем стида и кајања горко је заридала схвативши да се у њезином несхватљивом ометању уласка у храм огледа Божија десница Вишњега која јој, као недостојној, не дозвољава да уђе у храм и целива животворни Крст. У пламеној молитви Богу Марија је исповедила све грехе своје заклињући се да ће их све окајати и искупити уколико измоли милост да уђе у храм и поклони се животворном Дрвету. У дубокој скрушености духа и суза, Марија је погледала на икону Богомајке која се налазила на врху зида у предворју и зрак спасоносне наде блеснуо је у њезиној скрушеној души. Марија је молила заједничку Заступницу свих – да је удостоји уласка у храм како би легла пред животворни Крст Сина Њезиног, са тврдим уверењем и намером да до гроба проводи трезвен живот. Невидљивим заступништвом Преблагословене Дјеве, нови покушај Маријин да уђе у храм био је без тешкоће. Она је ушла и, обузета страхом са сузама раскајаног срца, пала је пред животворно Дрво и са дубоким страхопоштовањем и сузама, целивала га је. Тако је одпочело најискреније покајање једне грешнице пред Богом! Вративши се у предворје Марија је опет пред оном истом иконом прионула на молитву призивајући Богомајку да, као сведок њезине одлучности у покајању, дарује јој поуку на путу покајања и тада као да је из даљине чула глас: „Ако пређеш Јордан, пронаћићеш праву утеху“.
Напустивши Јерусалим Марија је приступила светим Тајнама у
храму Јована Крститеља, у близини Јордана, а потом се
осамила у јорданској пустињи где је провела 48 година,
скоро без хране и одеће, даноноћно оплакујући грехе своје.
У 48. години усамљеничког и веома трудољубивог живота, у
време св. Четрдесетнице, у пустињи ју је сусрео преп.
Зосима – монах обитељи, који се по обичају током
Великог поста удаљавао из манастира тражећи у пустињи
пример најузвишенијег монашког самоодрицања, а нашао је ту
која је некада била пример раскалашности. Само обличјем
човечанског тела, потпуно сувог и опаљеног сунцем, нагог и
покривеног једино сребрнастим власима, приказала се Марија
Зосимовом погледу. Видевши га, она је нагнала у бекство,
али чувши за њом сузну молбу старчеву да га благослови,
она је стала и замолила га да јој добаци своју одећу како
би се покрила и тако омогућила разговор са њим. На његову
упорну молбу Преподобна је смирено открила свој негдашњи
живот; казавши му о првој половини свога живота –
бурног и превртљивог, и о упорности да се преобрати,
Марија му је испричала и о свом животу у пустињи:
„Веруј ми, оче Зосима, седамнаест првих година
провела сам у овој пустињи борећи се са својим безумним
похотама као са љутим зверовима: када сам осећала глад,
прохтевало ми се да једем рибу и месо, као што сам то у
Египту чинила; пошто сам у свету волела да пијем вино, по
некада нисам могла да утолим жеђ ни капима воде; много сам
патила од глади и зноја, много од болести. Ранији моји
прохтеви су као ватра палили утробу моју; на ум су ми
долазиле раније саблажњиве песме и мутиле мир души мојој;
преступничке пожуде су ми узбуркавале крв и присиљавале да
паднем ничице, да ударам у земљу и са сузама молим помоћ с
висине. Трудила сам се да на уму имам моје завете и да их
супротставим унутарњим прохтевима тела; призивала сам
Божију Мајку у помоћ, као свога јемца; плакала сам горко и
дуго, целе дане и целе ноћи и једино тада ме је обасјавала
слатка светлост и разгонила невољне мисли“.
Седамнаест година је провела Марија у средишту мрачног
живота овога света; седамнаест година је трајала њезина
тешка борба са грешним пожудама и, најзад, добровољну
мученицу посетио је жељени покој духа – плод
необичних трудова и подвига, благодатни мир послан од
Господа, Који нам свима саветује: приступите мени сви
невољни и обремењени и Ја ћу вас одморити. Од тада, Марија
се бићем уподобљује ангелима, преузневши се изнад тела и
света: Зосима је њу у време молитве видео узнесену од
земље како стоји у ваздуху, и видео њезину прозорљивост
речима, као и то да је два пута ходала по води Јордана као
по сувом, а добила је од Бога и предзнање о времену своје
смрти. Испричавши му свој живот, Преподобна га је замолила
да идуће године у време Великог поста опет дође у пустињу
са светим Даровима како би се причестила. Зосима јој је
испунио свету жељу. Примивши Тело и Крв Исуса Христа и
сјединивши се тајанствено са Њим, велика подвижница
пустиње је умолила Преподобног да на исто место и у исто
време дође и следеће године, али Зосима ју је тада већ
нашао упокојену, а њене часне мошти је сахранио. Ускоро,
пошто је примила причешће од Преподобног, она се упокојила
– 530. године, 1. априла.
Софроније, патријарх јерусалимски, који је живео почетком VII века, саставио је опширно житије преп. Марије Египћанке које се и сада чита на богослужењу. А свети преп. Андрија Критски, звани и јерусалимски због монашких подвига у Је-русалиму, као изасланик јерусалимског патријарха Теодора на шести Васељенски Сабор 691. године, донео је собом у Константинопољ житије преп. Марије заједно са својим каноном знаним под именом велики. Од тога времена до сада, Православна Саборна Црква чита тај канон, а установила је да се и житије Преподобне чита у четвртак пете седмице Четрдесетнице, а у васкрсни дан те седмице савршава спомен у част Преподобне, оличавајући у њој обличје истинског покајања!
