На годишњицу земљотреса који је задесио Црну Гору 1979, 15. априла (које ли символике), Портал Аналитика објавио је текст под насловом: „СТРУЧЊАЦИ: Црква на Румији девастира култ Светог Владимира и треба је уклонити“.
Портал Аналитика нас обавјештава да је сазнао да је Стручни тим Управе за заштиту културних добара Црне Горе урадио „Елаборат о културним вриједностима Култа Светог Владимира“, што је предуслов да он буде уписан у Регистар културних добара Црне Горе као нематеријално културно добро.
Тако сазнајемо да је Стручни тим Управе за заштиту културних добара описао како је некада изгледала Румијска „процесија“. То је покупљено из добро познате литературе.
А онда, Стручни тим описује како та „процесија“ изгледа данас.
Као прво, у тексту Портала Аналитика, наводи се да „процесија“ данас креће од „Руске цркве“ (ријеч је о манастиру Светог Сергеја Радоњешког у којем обитава неколико монахиња Рускиња, али који је, наравно, власништво, и под управом, Митрополије црногорско-приморске), а не као некада од цркве Светог Николе у Вељим Микулићима. Румијска литија (коју Стручни тим назива „процесијом“, што је римокатолички назив за литију) креће од цркве Светог Николе. Прошле године смо та два километра од цркве Светог Николе до манастира Светог Сергеја Радоњешког (одакле се скреће стазом ка врху Румије) ишли носећи литијске барјаке и пјевајући литијске пјесме.
„Руски манастир“ саграђен је прије четири-пет година. У њему, као и у сваком манастиру, на Тројчиндан се врши више богослужења. Али, то је само обогатило Румијску литију и догађања која је прате.
Андровићи дубоко вјерују да је њихов напредак везан за Крст светог Јована Владимира, који је њихово власништво. И зато га чувају боље него своје очи; тако су га чували и у тежим временима, у вријеме турске и других окупација. И Бог им је дао. Љепота је видјети сву ту њихову дјецу, подмладак Андровића, када се сакупе око Крста на Тројчиндан. Од процјене Андровића како ће да обезбиједе Крст зависе и неки елементи Литије.
Даље, „Крст на врху Румије не чека прве зраке сунца под ведрим небом, већ се уноси у цркву“. Која „скарадност“ – крст се уноси у цркву! Што мислите, зашто Крст светог Јована Владимира није уношен у цркву док цркве на румијском врху није било?
„Сама процесија изношења Владимировог крста на врх Румије не прати традиционални редосљед, већ се учесници ‘такмиче’ ко ће први изаћи на врх планине, па Андровићи, из бојазни за сигурност крста, не носе га више у руци, већ у торбици, до изласка на врх“, пише, даље, у овом тексту. Да, има момака који се испну до цркве на врху Румије још уочи Тројица. Тамо упале агрегат, освијетле цркву, па се она лијепо види из Бара. Они, једноставно, нијесу учесници Литије. Бивало је и да момци, у жару „ко ће прије“, оду пред Литијом. Али, у посљедње вријеме све више поштују оно што им Андровићи и свештеници кажу: да у Литији прво иду Андровићи са Крстом светог Јована Владимира и свештеници, па остали. У Литији на Румију данас иде на стотине људи, иде се ноћу, и бесмислено је очекивати да сви буду као „под конац“.
На крају, да за ово што слиједи, што је поента цијеле приче Стручног тима о Култу светог Јована Владимира, кажем било што друго осим да није истина, било би – неистина: „Након постављања металне цркве од стране СПЦ на Румију готово да не излазе припадници осталих вјера као некада“!
Ова промоција изузетно агресивно пропагирaног интереса актуелне црногорске полилитичке врхушке о Румијској цркви као реметилачком фактору црногорске идиле братољубља, заснива се, дакле, на неистинитој тврдњи. Та прича, заиста, нема везе са стварношћу.
Ево – сву моју ђедовину у Бољевићима, у Црмници, која је моме ђеду Крсту остала од његовог оца, командира црногорске артиљерије и првог цивилног намјесника Метохије након њеног ослобођења од Турака (чије су име мени дали), а њему од његовог оца Николе и стрица свештеника и војводе Илије (који није имао дјеце), преписаћу ономе ко докаже да је у Румијској литији било више муслимана, или римокатолика, годину, двије, пет, десет прије него је обновљена црква Свете Тројице на Румији, него годину, двије, пет, осам након њеног обновљења 2005. године!
Црногорске комунистичке власти педесетих година прошлог вијека забраниле су Румијску литију. Претходно су барском свештенику, једином у то вријеме, Павлу Радуновићу (чија је жена Босиљка ћерка мога прађеда Јована, тетка мога оца Митра) узели црквене печате и црквени грб на њима ножем изрезали у петокраку. И такве му их вратили.
Румијска литија, која је срце Култа светог Јована Владимира, обновљена је у вријеме насљедника попа Павла, свештеника Богића Фемића. Он је, подржан од Андровића, осамдесетих година прво почео на Тројчиндан да обавља црквене обреде у Микулићима, који су били и раније, а и данас су саставни дио Румијске литије: службу у цркви Светог Николе, парастос Андровићима на гробљу код ове цркве, освештавање воде на водопаду Питин…, да би почетком деведесетих, када је у трон цетињских митрополита уведен садашњи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, и када је он први пут дошао на Румију, Румијска литија пошла од цркве Светог Николе у Микулићима до румијског врха.
Забрањивањем Румијске литије, на Тројчиндан су на врх Румије престали да излазе и православци, и муслимани, и римокатолици. Од када је Литија обновљена, муслимани и римокатолици само спорадично, као и данас на Тројчиндан, али и у друге дане током године, излазе на Румију.
Муслимани и римокатолици ни прије нијесу масовно учествовали у Румијској литији. Чак и „Глас Црногорца“, поткрај деветнаестог вијека, извјештава да их је мање у Литији него раније, јер их „њеко мути“. Као и данас, и у то вријеме је било оних чији интерес је био да се разбије тај осјећај заједништва међу људима барског краја, људима „три вјере“, који је узрастао на њиховом крвном јединству, на заједничким прецима, који су били православци. Данас у том злом науму користе Румијску цркву, ни криву ни дужну.
Стручни тим Управе за заштиту културних добара је оцијенио да је Култ светог Јована Владимира данас измијењен. Те промјене односе се првенствено на промјене везане за Румијску литију.
Ајде да видимо што би требало урадити да Литија данас изгледа као некада. Као прво, требало би вратити народ у Микулиће, гдје сада скоро нико да не живи стално (осим монахиња у манастиру Светог Сергеја Радоњешког). Требало би измијенити постојећи Закон о оружју, па да учесници Литије могу слободно да носе пиштоље и пушке и пуцају до миле воље. Требало би вратити и барјактара Мркојевића, муслимана, који би ишао уз Крст са барјаком у лијевој и исуканим ножем у десној руци. Само, да ли би носио црногорски барјак или пак – турски? Било је то вријеме када је румијски крај био у турском ропству. Дакле, да би Литија била „аутентична“ потребно је подручје Бара и Улциња вратити под турску окупацију (не кажем Црну Гору, јер овај крај такорећи до јуче није припадао Црној Гори). Или би било све уреду ако би учесници Литије носили пластичне пиштоље и викали „бум, бум“, и ако би за улогу барјактара био ангажован неки глумац?
Нијесу Турци ту били одвајкада. Литија на врх Румије ишла је и прије него су они овај крај поробили. А како је Румијска литија изгледала „некадије“? Зашто је Стручни тим као аутентичан облик Румијске литије прихватио онај из времена турског ропства? Зашто није као аутентичан прихватио њен изворни облик? Наравно – нема појма како је она изворно изгледала.
А могли су да питају… Румијска литија је, уствари, литија какву Православна црква упражњава безмало два миленијума, истог смисла и истог „костура“. Наравно, у њој су живи људи, и зато она има посебности разних земаљских крајева, али и разних времена њеног трајања. Видјели смо како би бенасто изгледало да у литији на врх Румије идемо строго се држећи њеног облика од прије сто и нешто година.
Али, можемо да се потрудимо да Румијској литији, једној од најпознатијих православних литија данас, барем у региону, и догађањима који је прате, додамо што више тог старог „шмека“. Већ сам рекао да се и Андровићи и ми свештеници трудимо на том плану. Ето, посљедње двије године смо обновили спортске игре на Доцу од Румије. Прошле године смо Горан Андровић и ја ишли по румијским стијенама тражећи стазу куда је раније ишла Литија, све док је комунисти нијесу забранили. Гледајући нас двогледом, и комуницирајући са нама телефоном, одоздо, са пута, наводио нас је Мило Андровић, који је туда ишао као младић. Нажалост, земљотрес 1979. измијенио је „лични опис“ румијским обронцима и те стазе више нема.
Очекивао сам да ће нам Стручни тим помоћи у нашем труду. Заједно можемо, свакако, више да урадимо. Стручни тим на „Елаборату о културним вриједностима Култа Светог Владимира“ ради већ више од годину дана, и ја сам га прошле године позвао да дође на Тројчиндан у Микулиће и да идемо заједно у Литији на Румију, да види о чему пише. Није дошао.
Из текста Портала Аналитика сазнајемо да, према оцјени Стручног тима, „црква на Румији девастира култ“ (светог Јована Владимира) и да је „њихова препорука да је потребно уклонити“. Сазнајемо и да ће „Култ Светог Владимира бити заштићен као нематеријално културно добро Црне Горе до овогодишње процесије изношења Владимировог крста на врх Румије“.
Знате ли што ово значи? Оптужиће Православну цркву да девастира црногорско нематеријално културно добро, законом заштићено, и забраниће, већ ове године, „Румијску процесију“.
Наравно, то што ће да забране „Румијску процесију“ нас се не тиче. Ми ћемо и ове године, као и стотинама година до сада, на Тројчиндан у Румијској литији изаћи на врх Румије.
Уз то, на овај начин спремили су и „свилен гајтан“ за цркву Свете Тројице на Румији.
И једно и друго засновано је на безочној неистини да је обнова цркве Свете Тројице 2005. године учинила да у Румијској литији више не учествују муслимани и римокатолици. Не знам колико већ пута сам написао да је Румијска црква оваплоћење наде, жеље, молитве, те награда за труд свих оних православаца, муслимана и римокатолика који су вјековима износили по камен у Литији на врх Румије. Они то камење нијесу изнијели да би га, убрзо након обнове цркве Свете Тројице, групица црногорских умјетника у деструктивном перформансу „Румијска бројаница“, којег је директно преносила једна црногорска телевизија, разбацивала около, него да би, како су дубоко вјеровали, онда када се ту сакупи довољно камења, „црква долетјела“. Али, пропагатори оптужбе Православној цркви да је обновом Румијске цркве нарушила барски међувјерски склад, упорно, као покварена плоча, понављају: „Метална црква на Румији је крива што муслимани и римокатолици више не иду у Тројчинданској литији“…
Господо, докажите да та ваша тврња није неистинита, и ево вам моја ђедовина.
Ту тврдњу прихватио је, видимо, и Стручни тим Управе за заштиту културних добара. Даје јој, чак, законску тежину. Самим тим и несагледиве посљедице. Ето, тако то бива када политичка острашћеност уђе у струку, кад њоме завлада.
Генерална скупштина Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (UNESCO) је на свом 32. засиједању, одржаном од 29. септембра до 17. октобра 2003. године, усвојила Конвенцију за заштиту нематеријалне културне баштине. То сигурно није урадила с планом да заштићено нематеријално културно добро буде средство за политички обрачун и управо такав приступ Стручног тима Управе за заштиту културних добара Култу светог Јована Владимира код доносиоца Конвенције неће бити препознат као цивилизацијски чин.
Благодарећи Портралу Аналитика сазнајемо и да ће, као нематеријална културна добра Црне Горе, бити заштићени и: Предање о Пави и Ахмет-паши, Легенда о вили Алкими и постанку Котора, Легенда о несрећној љубави Пераштанке Катице Калфић и француског војника, Вјештина израде Добротске торте… На том списку нема Крсне славе! Зашто ли?
Православни свештеник Јован Пламенац,
надлежни барски парох за цркву Свете Тројице на Румији
Фото: Велимир Мијовић
