Малишани који расту на Косову и Метохији, па и у Грачаници живе у цивилизацијском мраку али у изобилној духовној светлости. Јер, овде се негује обичај, који се генерацијама преноси са колена на колено. Када се дете роди отац или баба долази у манастир где свештеник свети водицу која се додаје при купању бебе. Том приликом се очита молитва за здравље мајке и њено чедо. У дан када беба напуни четрдесет дана, обичај је да породиља са бебом први пут излази из куће и одлази у госте код својих родитеља. Међутим, пре него што било где стигну, родитељи са бебом најпре долазе у манастир. Ту им свештеник очита молитву за мир, здравље и сваки напредак. Том приликом новорођенче се оцрквењује.
И онда деца расту крај манастира, играју се у порти, добијају бомбоне од монахиње Текле и славе радосне празнике. За малишане је један од најрадоснијих дана у години Лазарева субота- Врбица.
Рано ујутру у храм су сестре донеле младе врбове гранчице. Изјутра, на литургији нема много народа. Али зато, већ око поднева почињу да пристижу дечица и да се интересују када ће почети поподневно богослужење. Порта се полако испуњава радосном грајом, смехом и трчкарањем. Ту су и оне сасвим мале бебе које родитељи носе у наручју. Када свештеници освештају врбове гранчице поделе их деци и одраслима, а поделе и звончиће. Онда радосно сви крену у литије око манастира. Свештеници предводедећи свечани опход око манастира певају тропаре Лазаревој суботи. Елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Гранчице се у кући остављају поред икона.
У дане великих празника када се Срби окупљају око Манастира, благодат Господња и Пресвете Богородице силази на њих и они заборављају на све оно тешко у њиховом животу у енклави. У велике дане су срећни су због тога што су остали заједно, што су остали крај свога манастира да чувају светињу, свесни да и она чува њих. Чувају и своју традицију и наслеђе. На Косову и Метохији од старина је остало име за Васкрс- ВЕЛИГДАН, од Велики дан.
За разлику од њих, мештани села Заскок крај Урошевца који су били приморани да оду са својих огњишта у овај дан оживљавају успомене. Када су у колони излазили из села, њихова црква свете Петке коју су сами градили, а нису почели да служе, остала је у пламену. Отишли су на различите стране и више нису могли да однегују свој вековни обичај.
Наиме, у рано јутро, на дан Лазареве суботе спремале су се Лазарице да пођу кроз село. Група је састављена од петоро деце. Две мање девијчице мајка је облачила у народну ношњу, китила разним ђинђувама, испод мараме стављала цвет. Једна старија девојчица, такође у ношњи има на глави шешир и она има улогу Лазара. Друга, сасвим мала девојчица, такође је окићена и њено име је Лазарче, а има улогу да тупка ногама док Лазарице певају. Ту је и један дечак са плетеном корпом у рукама. Група иде од куће до куће и песмом позива домаћина да отвори дворове. Певају затим и домаћици а и свим укућанима. Зависно од тога кога све има у дому, оне певају за ученика, војника, девојку, младића, дете у колевци, породиљу, учитеља, радника, ратара... На крају их домаћица дарује- ставља у корпу прегршт пасуља или ораха, неколико јаја или нешто друго што се нашло у кући. Тако деца пролазе кроз село певајући и радујући се. Радују се и они који их очекују и сачекују.
Остале су само жива сећања на срећно време Лазарица у Заскоку.
