Велики и страстни петак за православне хришћане је најтужнији и најтрагичнији дан у читавој години. У цјелокупној људској историји нема веће трагедије и срама од догађаја распећа Сина Божијег. То је дан наше жалости и духовне скорби, због велике неправде коју је човјечанство наинјело Спаситељу свијета. Подобно Христу који је сасвим недавно плакао за својим блиским другом Лазарем, тако и ми данас гледајући Господа разапетог на Крсту плачемо сузама искренога жаљења!
Иако Он сам за себе свједочи, да Син Човјечији иде као што је писано, свакоме од нас сувише је тешко да прихвати реалност да се Син Божији од стране безбожних људи распиње на крсту. Послије срамних ругања и омаловажавања, након ужаснога мучења и бичевања Господ је био изведен пред извршитеље смртне казне. Стојећи данас пред светом плаштаницом, која символички изображава Христов гроб, ми схватамо колико далеко је заиста човјечанство отишло у своме гријеху и безакоњу, да распиње онога који му је даровао спасење и живот вјечни. За које зло или за који гријех? За које безакоње или за коју неправду? Једноставно без иједне кривице и суда, неправедно бива осуђен вјечни Судија свих, предаје се смрти живота даваоц!
Син Божији долази на свијет да људима дарује љубав, мир и спасење. Својом јеванђелском мисијом Он нас ослобођа од робовања гријеху и ђаволу, а своју науку Он потврђује спасоносним чудесима која несебично и изобилно доноси људима. Јер Он немоћи наше узе на себе и болести наше понесе и раном његовом ми се исцјелисмо (Ис. 53,3-5). Мртви васкрсавају, губави се чисте, слијепи прогледавају, болесни се исцјељују, грешни добијају слободу. А шта му заузврат даје човјечанство? Бичевање, пљување, исмјејавање и разапињање на крсту. И заиста је овај дан најстрашнији и најтрагичнији дан од постања свијета и човјечанства, јер свједочи колико злобе и колико мржње може да прими у себе људско срце.
Ђаво је сматрао да ће распећем Христовим наступити и крај његове неограничене љубави према човјеку. Ако су људи убили Сина Божијег, онда је Бог требао да истрјеби људски род – пошаље неки нови потоп који би заувијек уништио незахвални људски род. Али замисао сатанина претворила се у његову највећу катастрофу и пораз, јер управо кроз Христову смрт на Крсту Бог је на највећи могући начин посвједочио колико љуби човјека. Врхунац своје љубави Он свједочи молитвом за оне који га разапињу: Оче опрости им јер незнају шта чине (Лк. 23,34). Због тога је распеће на Крсту симбол вјечне љубави Божије. То је љубав Божанска, искрена, непролазна, небеска, љубав која нема недостатка и мане јер извире из самога Бога који је у својој суштини љубав. Крст је вјечно свједочанство да нас Бог никада не напушта и да његова љубав вјечно пребива са сваким од нас. Крст на тај начин постаје оруђе побједе – гаранција нашега успјеха и вјечнога живљења са Богом. Због тога је важно да сваки вјерник данас схвати сву спасоносну тајну распећа, као великога догађаја у домостроју спасења, који се морао десити. Распећем дата је плата и искуп за све људске гријехе! Оно је било цијена нашега спасења. Господ је претрпио распеће ради цјелокупног човјечанства али и ради савкога појединца понаособ. Другим ријечима речено, ради мене самога. И због тога ја, данас, стојећи пред Његовим светим гробом и плаштаницом, треба да цјелокупним бићем схватим безумно велику жртву коју Он чини ради мене. Догађај распећа је заиста васељенски догађај у коме се сваком вјернику открила могућност вјечнога живота и духовнога савршенства.
Међутим човјечанство и данас поново распиње Христа. И данас европљани као носиоци хришћанске цивилизације поново кличу: распни га, распни! Истина само на другачији начин, који је усуштини још подмуклији и безбожнији. Христос и цјелокупна вриједност његовога јеванђелскога учења потпуно је занемарена. Његова Голготска жртва која нам је отворила врата спасења сасвим је заборављена или замјењена новим лажним принципима. На тај начин људи се потпуно уподобљују оној истој народној маси, која је прије више од двије хиљаде година учинила највећу срамоту и безакоње, разапевши Сина Божијег. Срамни чин распећа Христовог данас се врши са много више безакоња. Живот без Бога и Цркве, живот са гријехом и служење ђаволу није ништа друго него поновно распеће Христово. Сваки човјек који данас живи грјеховно, којк својим гријехом прља природну чистоту душевну даровану Богом, потпуно идентично се уподобљује базаконом јеврејском сабору. Наслађивајући се гријехом човјек распиње своју душу создану по образу Божијем, разапињући на тај начин самога Христа.
Исповједајући своју вјеру у распетога Христа ми показујемо своју храброст и способност да својим животима следујемо Његовом спасоносном и јеванђелском путу. Голготски Крст нас побуђује да ходимо уским јеванђелским путем, путем којим је прошао сам Христос. Путем који је трновит, скорбан, али у исто вријеме и радостан и спасоносан, путем који нас чини правим и достојним хришћанима и води нас у живот вјечни. Тада се уподобљавамо ономе маломе, али и искреноме стаду Христових оваца које увијек следују за њим, оној неколицини његових ученика која је заједно са Пресветом Богородицом стојала и са великим болом гледала распеће. То и јесте главна порука овога светога дана – да увијек будем духовно јаки и спремни достојно носити свој овоземаљски крст без обзира колико он био тежак. Увијек имајмо сјећање на Господњи Крст и његову голготску жртву, јер у њима налазимо благодатну силу која нас води вјечноме животу.
Гледајући распетога Христа ми још више откривамо неизрециву радост и љепоту хришћанскога живота. У догађају распећа ми спознајемо ту безграничну љубав коју Он носи у себи према свакоме човјеку који се стреми ка спасењу. Али исто тако спознајемо и достојанство, привилегованост и одговорност бити његовим слједбеником и учеником. Христос је благоизволео бити распет на крсту за свакога од нас. А да ли ћемо и ми чути радостне ријечи које је чуо благоразумни разбојник са Његове десне стране: Заиста ти кажем још данас ћеш бити са мном у рају. Или ћемо се уподобити безумном разбојнику са лијеве стране зависи од нас самих!
