Највећи хришћански празник престолонаследник Александар провео је у Призрену, Грачаници, а обишао је и албанску границу, Ђевђелију..
„У цароставној Грачаници на Косову, у средини ослобођенога народа примио је престолонаследник Александар свето причешће. Пре годину дана пукови српске победне војске на слободном Косову примили су исто такво причешће. Али, колико је још далеко тадашњи дан од био од данашњега...” Овај чланак, објављен на првој страни „Политике”, пре тачно сто година уверљиво говори о расположењу које је у Србији владало о Ускрсу, 1914. године.
Највећи хришћански празник и тада је, као и ове године обележен 20. априла (6. по старом календару), али су га ондашње генерације Срба дочекале у другачијем расположењу од данашњих. Јер, између два празника догодиле су се важне ствари – Балкански ратови су завршени, новоприпојени крајеви (Рашка област, Косово и већи део Македоније) постали су део Србије, а нови рат који ће, са својим страхотама избити за само три месеца тада се још чинио далеким...
Зато је, 1914. године Васкрс дочекан са осећањем поноса и националног јединства које се тешко могло прикрити: „И данас се, од Радовишта до Триглава, од Охридског језера до Вршачких планина, под Романијом исто као и под Велебитом, око Трескавица, као и у барањским дубравама слави Васкрс са радошћу и спокојством, као и у најсветлије дане старе српске царевине. Данас се цела та српска земља осећа као велика душа, коју ништа више не може да угужи и чије јединство нико не може да разбије”, стоји у „Политикином” тексту са прве стране.
Сагласно са симболиком Васкрса прављена су, тих дана и друга, слична поређења. Тако је у чланку „На Велики петак”, објављеном дан раније, 4. априла Христово распеће и васкрсење упоређено са судбином српског народа: „И наше је васкрснуће отпочело драга браћо! И наш ће Ускрс морати ускоро доћи. Ново, животворно семе наше нације које су својим лешевима по Тракији, Маћедонији и Албанији посејала брaћа наша учиниће да скоро, можда и врло скоро и ми славимо потпун национални Васкрс наш.”
У складу са тим осећањима и очекивањима треба разумети и одлуку престолонаследника Александра, да празнике проведе на Косову. Он је тамо отпутовао неколико дана раније, специјалним возом, а посетио је, у два наврата и Македонију: „Престолонаследник је провео један дан у Скопљу, затим два дана на Косову, одакле је на Велику суботу направио излет до Призрена и албанске границе. На први дан Ускрса присуствовао је служби у Грачаници и том се приликом причестио, а цркви подарио златни путир са свим сасудима за свето причешће. Другог дана Ускрса посетио је Ђевђелију и Дорјан”, пренела је 8. априла „Политика”.
Ова посета била је, међутим, више од симболике. Она је, по свему судећи имала и свој „спољнополитички” карактер и поруку. Јер, баш у време васкршњих празника појачани су оружани покрети Албанаца на Косову и другим деловима Балкана и уочавано све агресивније понашање Аустроугарске, у чему је постојала очигледна корелација. Тако је, тих дана у Абацији одржан састанак државних делегација Италије и Аустроугарске, на којој је било речи и о Балканском полуострву. Аустријски лист „Noe presse” извештавајући са тог састанка, између осталог је приметио: „У италијанским политичким круговима дошло се до уверења да постојање великосрпске идеје може у будућности представљати опасност и да јој због тога још за времена треба поставити границу…”
Ове две силе донеле су и одлуку о заједничкој војној интервенцији у Албанији „ако се тамо ствари отргну контроли”, а Аустроугарска је радо пружала заштиту и уточиште свима који су се, на Косову и другим деловима Краљевине Србије борили против српских власти. Један од таквих био је и Иса Бољетинац, који се повукао у околину Скадра одакле се припремао, да на лето подигне велики устанак на Косову. Он је аустроугарским листовима, који су му давали велики публицитет том приликом, између осталог изјавио: „Косово се мора припојити Албанији, јер Албанија без Косова није Албанија. Косово и Албанија су једно. Давање Косова Србији је највећа неправда коју је Европа икада учинила, неправда која се и самој Европи може горко осветити. Да се Косово ослободи од Срба неће ићи лако, али ми се нећемо смирити док то не постигнемо”, пренела је „Политика” у чланку помало саркастичног наслова – „Иса фон Бољетин”.
Али, без обзира на ову и многе друге, узнемирујуће вести васкршњи празници прошли су у лепој и опуштеној атмосфери. Нико тада још није очекивао да ће, за само три месеца почети највећи рат који је свет до тада видео, рат у којем ће Србија изгубити више од четвртине становника. Још мање да ће неки од проблема са којим су се суочавале тадашње генерације и кроз једног века бити актуелни...
* * *
„Лоптачке” утакмице и „туристи” из Скопља
Престоница Србије Београд, иако много мања него данас (пред Први светски рат имао је око 90.000 становника) брзо је, тих година мењала изглед и примала разне „јевропејске” новотарије. То се осећало и током празника, па су за Васкрс у Београду организоване „лоптачке” (фудбалске) утакмице које није покварила ни киша, а сва позоришта радила су пуном паром. Београђани су, тих дана из „Политике” сазнали и да ће на Теразијама, ускоро бити постављена фонтана, рад Ивана Мештровића, која ће претходно бити приказана на престижној, уметничкој изложби у Венецији. „Политика” је јавила да је Београд, на други дан Васкрса посетила већа група излетника из Скопља: „На други дан Ускрса специјалним возом стиже три стотине излетника из Скопља. Излетници ће се бавити у Београду другог и трећег дана Ускрса, ради разгледања престолнице и њених знаменитости.”
