Пре неколико дана једина Српкиња међу 1.000 Албанаца у Брежанику једва избегла линч дојучерашњих комшија
Косовска Митровица – Наташа Марковић из села Брежаник код Пећи пре десетак дана једва је избегла линч од стране Албанаца. О овој жени, хероју и симболу Српства у опустошеној Метохији, чује се тек кад новинари подигну глас и тада је се сете они на власти, било да је реч о Србима које је поставио Београд, о Приштини или о Еулексу, који упорно потенцира владавину права.
Живи у туђој, комшијиној кући, јер је њена у време рата 1999. године сравњена са земљом. Преживела је голготу са сестром Слободанком, која је, због небриге оних који би требало да брину, пре две године умрла, јер за њу није било инсулина, а храниле су се само млеком својих двадесетак коза.
Тугује Наташа за сестром, а уместо помоћи, свакодневно је нападају Албанци из села Лођа, из фамилије Шаља, чији је представник један од главних у полицији у Пећи.
– Кренула сам до шуме, потерала козе и наишла на заседу. Група младића, Албанаца, насрнула је на мене, почели су да ме туку, а ја сам, у немоћи, покушавала да се отргнем, па им је тако и моја јакна остала у рукама. Вриштала сам, иако сам знала да ме нико неће чути, јер су у шуми били само они који су хтели да ме линчују. Успела сам, ни сама не знам како, да стигнем до асфалтног пута. Некако сам се спасила – узнемирено прича Наташа Марковић, коју у последње две године често зовемо да проверимо да ли је жива и да је питамо за оронуло здравље.
Увек иста прича – не помажу јој ни Срби које је Београд поставио у општини Пећ измештеној у Гораждевац. „И они ми подмећу ногу”, каже. После напада, позвала је полицију, а полицајци су дошли тек два сата касније.
Терали су, каже, шегу с њом. Обраћала се и главноме у Пећи, а он је упутио на српске полицајце у Гораждевцу, који су обећали да ће је свакодневно обилазити два пута дневно, или да ће надомак куће у којој Наташа живи бити даноноћно стационирани.
– Када је у патроли двоје полицајаца чија имена нећу да помињем, они и дођу. Тада сам сигурна, али остали – нити ме виде, нити долазе. Не вреде моје молбе, сурова истина коју им испричам, и коју сви знају, не вреди ни што сам се обраћала председнику привременог већа у општини Пећ господину Димитријевићу. Свих ових година игнорише ме и он, као и командир полиције који седи у Гораждевцу. Немам помоћи ниоткуд. Долазио је пре неколико дана један господин из Еулекса, Италијан, тек сам се после сетила да је долазио и док ми је сестра била жива. Није хтео ни да ме саслуша. Заузео је такав став да је било узалудно све што сам рекла. Обраћала сам се и Слободану Петровићу у Приштини, који је у влади Косова, а он ме упутио на представнике Срба у Гораждевцу. Изгледа да мени неће да помогну ни Срби у Приштини, ни Еулекс, а ни Београд – прича Наташа Марковић, која је, како каже, нашла један „ћошак” како би с нама могла да обави разговор док се над њеним Брежаником и целом Метохијом спушта мрак од којег она пуних 15 година страхује, сама без ичије помоћи, са својих неколико коза за које ни сама не зна како их храни.
Прима Наташа социјалну помоћ, шаље јој Београд, али још је непознато ко је фалсификовао њен потпис, јер су и вашем новинару у канцеларији за Космет казали да они имају папире да је од 2008. до 2012. социјална помоћ исплаћивана и Наташи и њеној сестри Слободанки.
Наташа тврди да никада тај новац није добила, неко се поиграо, злонамерно, њеним и сестриним именом, а „мистерију” је покушавала да реши у Центру за социјални рад у Косовској Митровици. На писмени захтев да јој одговоре зашто су она и њена сестра преварене, зашто је обманут Београд, ко је користио њено име и њен новац, добила је „несувисло образложење”.
– Тражила сам да ме прими тадашњи директор Центра, одбио је, али ја и дан данас покушавам да уђем у траг ономе ко је обмануо и мене и целу државу – казује ова жена којој су учестали напади и смрт сестре натоварили болест на врат, а која лепу реч и реч утехе има једино од своје пријатељице која живи сама у Пећи.
– Пре десетак дана, када сам нападнута, када су на мене јуришали као звери, склонила сам се код пријатељице у Пећ. Полиција је дошла код ње, тражили су да ме врате кући, али ја нисам хтела – јер нисам смела. Натезање је потрајало јер су два полицајца била упорна да седнем у полицијски ауто. Овакав живот није живот. Али ја из свог Брежаника нећу нигде, ту је моје имање, ту је мој дом, ако треба и животом ћу га платити – кроз сузе говори Наташа Марковић, стамена и веома интелигентна жена, својевремено студент Београдског универзитета, жена која говори шест језика, која је некада, као једна од лепших Српкиња из Пећи била и на насловним страницама модних часописа.
Питање је када ће јој кућу поправити, јер је материјал који је Београд обезбедио отишао на другу страну, мада су српски представници у Гораждевцу „евидентирали да је материјал допремљен”.
Сама обрађује нешто баштице испред куће, сама коси, а прошле године смо неколико пута звали Центар за социјални рад у Гораждевцу и једва измолили да двоје људи оде и покоси јој ливаде како би имала да прехрани стадо коза.
Обраћали смо се и представницима Канцеларије за Космет, тражећи да јој се обезбеди здравствена књижица, али и да се скрене пажња Србима које је Београд поставио, да заштите и помогну ову шездесетчетворогодишњу даноноћно угњетавану жену која је на нишану Албанаца, дојучерашњих комшија.
Они не презају од тога да јој ноћу лупају на врата, да скидају најлоне с прозора који немају стакла, харају јој воћњаке, посекли су више од 50 стабала ораха и, слободно се може рећи, узурпирали више од пет хектара њене земље, којој сама не може да приђе.
– Ја одавде нећу нигде, треба ми помоћ, треба ми заштита, али коме више да се обратим. За ових 15 година обила сам многа врата, обраћала се релевантним институцијама, али сам, изгледа, препуштена себи и Богу – казала је у телефонском разговору за „Политику” ова Српкиња која живи сама, незаштићена и којој дан траје 24 сата: ноћу не спава, дежурајући у страху за голи живот.
Биљана Радомировић
