Москва, 5. мај 2014. г.
Председник РФ В.В. Путин 5. маја 2014. г. потписао је закон којим се предвиђа увођење новчаних казни за употребу нецензурисане лексике на ТВ и радио програмима, у филмовима, књижевности и медијима. Своју оцену ове законодавне иницијативе у интервјуу за портал „Интерфакс-Религия“ изнео је председник Одељења спољних црквених послова Митрополит волоколамски Иларион.
— Владико, да ли Ви сматрате да је усвајање овог закона благовремено?
— Сматрам да јесте. Језик је огледало културе народа. У њему се огледа стање савременог друштва. Коришћење псовки у свакодневном говору постало је практично опште место, и то у свим слојевима друштва – међу мушкарцима и женама, младима и старима.
— Неко се и шали на тај рачун: „Ми не псујемо, ми псовкама разговарамо“...
— Тешко да се тај феномен може назвати разлогом за шалу, јер се у већини култура постојеће забране и ограничења, које су позване да заштите интимну сферу људског живота од срамоћења, не изричу тек тако, и губљење преставе о томе шта се сме а шта не сме, сведочи о болести друштва.
Важно је да се псовање не може чути не само на радију, сцени или са биоскопског платна, већ и на јавним местима. Такође, исправно би било примењивати новчане санкције и над онима, који себи дозвољавају непристојно изражавање у ресторанима, на улици, а посебно у присуству деце.
— Често говоре да је псовка саставни део руског језика...
— Увођење непристојних израза у разговорни стил квари језик, тј. својину читавог нашег народа и хиљадугодишњу ризницу коју су нам оставили наши преци. Али, што је најважније, стално претресање интимних тема, још тако гадних израза, негативно утиче на човекову душу.
Наш говор је у директној вези са нашим унутрашњим душевним миром и духовним устројством: онај који живи духовним животом себи неће дозволити употребу псовки. Ето зашто је псовање посебно непристојно ако долази из уста људи „светих професија“, као и од оних који се баве васпитавањем будућих генерација, били то свештенослужитељи, универзитетски професори, школски наставници или васпитачи у обданишту. Богохулно је кад одрасли псују пред децом.
Непристојне речи чине да се чак и леп човек у очима околине приказује као ружан. Зар је ико у стању да види унутрашњу, духовну лепоту, на пример, неке девојке која на улици испија пиво и псује на сав глас?
— Дешава се да употребу непристојних речи оправдавају чињеницом, да тако друштво налаже. Али шта нас онда спречава да се томе супротставимо и покажемо другима добар пример?
— Ја сам 80-их година служио у совјетској армији, где је псовање било свакодневица. За две године службе нисам изговорио ни једну једину псовку. У почетку су ме исмевали због тога, а затим су почели да ме уважавају. Пред крај служења моји другови су се сами трудили да у мом присуству не користе непристојне изразе.
Са руског Наташа Јефтић
